Vreme kada su zbog reči padale glave: Surčinac je ušao u elitni restoran i zapretio, usledila je pucnjava i ubistvo

Devedesete su bile krvave godine, kada su ljudi gubili glave zbog pogrešne reči. Brojni pucači nisu mnogo razmišljali pre nego što bi potegli oružje jer je to bilo vreme kada su se stvarala imena, a imena su stvarala kapital. Pojavljivile su se i prve "ekipe", ono što se danas naziva organizovanim kriminalnim grupama, mada su njihovi poslovi i uticaj bili daleko manji nego danas. Neminovno je dolazilo i do sukoba, a situacija se posebno zaoštrila nakon što je 27. novembra 1999. godine u Beogradu ubijen Zoran Šijan, ako ne vođa, onda makar zaštitno lice tada moćnog surčinskog klana, jedne od najstarijih kriminalnih organizacija u Srbiji. To je bio tektonski potres u srpskom podzemlju.

Iako su svi očekivali krvavu odmazdu moćnih Surčinaca, to se nije dogodilo. Verovatno je preovladao racionalniji pristup da nasilje i ubistva nisu dobri za "biznis". Ipak, jedan čovek nije mogao da oprosti niti zaboravi ubistvo svog druga, Zorana Šijana. Bio je to Zvonko Plećić Pleća.

On nije važio baš za člana prve postave Surčinaca, ali je bio nerazdvojan sa Šijanom koga je voleo kao brata. I onda, 10 meseci nakon Šijanove smrti, Pleća je saznao gde se nalazi čovek koga je krivio za smrt najboljeg druga. Sedeo je u elitnom beogradskom restoranu "Knez Rojal", sa kumom Aleksandrom Golubovićem Batankom i Elenom Karaman.

Ne zna se šta je tačno bio Plećin okidač da uradi, u najmanju ruku, nepromišljenu i vrlo opasnu stvar, da uđe sam u restoran. Do njega su stigle glasine da je Drašković umešan u Šijanovu likvidaciju, a, prema rečima svedoka, Plećić je bio pripit kada je to uradio. Ušao je u restoran i prišao stolu za kojim je sedelo troje ljudi. Počeo je da vređa, a potom i da preti. Iako Pleća nije bio poznat kao pucač, ipak je bio pridruženi član surčinskog klana i samim tim su njegove reči imale posebnu težinu.

Posle optužbi usledile su i pretnje, Plećić je Draškoviću i njegovoj pratnji rekao da je izlaz iz restorana pokriven snajperistima i da niko od prisutnih neće živ doći do kola. Možda je Pleća posegao za pojas, a onda su odjeknuli pucnji.

Vest o pucnjavi u "Knez Rojalu" brzo se proširila Beogradom, sva raspoloživa policija okupila se u centru Beograda, pristigle su i brojne novinarske ekipe, ali i osobe iz kriminogene sredine, kao i radoznalci. Prva glasina je glasila da je pucano na Andriju Draškovića i da je pogođen, čak i ubijen. Onda je razjašnjeno, Drašković je umešan u pucnjavu, ali nije bio žrtva, već osumnjičeni.

Pucnjava je uzbunila i Draškovićeve telohranitelje, koji su bili u blizini restorana, pa su greškom pucali jedni na druge i tom prilikom je ranjena još jedna osoba. Usledio je neobičan sudski postupak, pun kontroverzi. Presude su donošene, pa ukidane, iako u pritvoru, Drašković je vikende provodio u Beogradu. Jedno sudsko veće smatralo je da je u pitanju samoodbrana, drugo da je ubistvo.

Dve verzije događaja

Po jednoj verziji pucao je Drašković, po drugoj i Drašković i Golubović. Na kraju je sve morao da prelomi Apelacioni sud u Beogradu koji je 2011. godine doneo konačnu presudu. Tom, pravosnažnom presudom, Andrija Drašković osuđen je na devet, a Aleksandar Golubović na osam godina zatvora zbog ubistva Surčinca Zorana Plećića Pleće.