0
Za ubistvo Zorana Šijana, pre četvrt veka u centru Beograda, nikada niko nije optužen, ali su zbog toga pale još neke glave, a ceo slučaj i danas izaziva pažnju i oko njega se pletu priče kao iz krimi filmova.
Rafalima iz automatskog oružja, 27. novembra daleke 1999. godine ubijen je Zoran Šijan, uspešni sportista, kik-bokser i zavodnik, koji je otišao sa „one strane zakona“. Iako jedan od vođa zloglasnog surčinskog klana, to mu nije pomoglo.
Na uglu Nemanjjne i Ulice Svetozara Markovića, dok je čekao zeleno svetlo na semaforu, izrešetan je rafalima, a navodno su u njega pucala dva napadača – jedan iz „kalašnjikova“, drugi iz „škorpiona“. Ubijen je sa 35 godina, ali je već imao takvu reputaciju da se o njemu i danas priča. Njegova likvidacija pokrenula je lanac krvavih događaja, a na neki način posledice tog ubistva osete se i danas.
Zoran Šijan je svoju reputaciju počeo rano da stiče, bio je uspešan sportista, reprezentativac tadašnje Jugoslavije u kik-boksu, novoj sportskoj disciplini kojom su bili opsednuti i mnogi kriminalci ili „žestoki momci“, kako su ih tada mediji nazivali. Ali uspešnu sportsku karijeru zameniio je takođe uspešnom kriminalnom karijerom. Postao je jedan od vođa tadašnjeg surčinskog klana, jedne od prvih ozbiljnih kriminalnih organizacija u Srbiji, koja je jedno vreme bila i ubedljivo najjača.
Na neki način surčinski klan i danas deluje, iako su im redovi „proređeni“ a neki od njih su postali svedoci-saradnici.
Pročitajte još:
Šijan je bio pravi predstavnik kriminalaca devedesetih godina. Nije mnogo krio čime se sve bavi, nije imao problem sa medijima, naprotiv. Voleo je da ga fotografišu i češće je izlazio u rubrici zabava, nego u rubrici crna hronika. Policija ga je nekoliko puta hapsila, ali se sve završavalo „smešnim“ krivičnim prijavama i Šijan nikada nije osuđen na neku ozbiljniju zatvorsku kaznu.
Surčinski klan je bio meta nekoliko policijskih akcija, koje su počinjale spektakularno, ali se završavale debaklom, jer su Surčinci u to vreme već imali dobro razvijenu organizaciju i svoje „krtice“ u policiji i državnom aparatu i postali su nedodirljivi.
Pročitajte još:
Šijan je bio zaštitno, za javnost prihvatljivo, lice tog kriminala. Naočit, visok, večito u društvu lepotica, uglavnom pevačica, nasmejan. Za to vreme je surčinski klan krao automobile, počeo da švercuje drogu ali i surovo ubija one koji bi im se zamerili. Iako je, recimo, požarevački kriminalac Zoran Petrović Šempa ubijen usred dana 1998. godine u Surčinu, to ubistvo nikada nije razrešeno.
Ipak, ono što nije mogla država, uradili su suparnički klanovi. Šijan je bio previše samouveren, a Surčinci su već bili u sukobu sa drugim kriminalnim grupama, ali i nekim ljudima iz „službe“. Svojevremeno se, posle likvidacije Zorana Šijana, moglo čuti da je smaknuću prethodio misteriozni telefonski poziv koji je dobio Šijan, koji je krenuo na ugovoreni sastanak. Čak se čula priča da ga je zvala jedna devojka, da se vidi sa njim, ali umesto sa atraktivnom devojkom, Surčinac se susreo sa ubicama.
Pošto slučaj nije nikada zvanično razjašnjen i ovaj misteriozni telefonski poziv ostao je u domenu urbane legende.
Ono što policija nije mogla ili nije htela da uradi, pokušali su da urade Šijanovi prijatelji, ali se sve završilo novim krvoprolićem.
Skoro na godišnjicu ubistva Zorana Šijana, tačnije 11. septembra 2000. godine, Surčinac Zvonko Plećić Pleća ušao je u restoran „Knez rojal“ u Ulici Kneza Sime Markovića u strogom centru Beograda. Tamo je zatekao Andriju Draškovića, Aleksandra Golubovića Batanka i Elenu Karaman Karić. Plećić je, navodno bio pripit, a kada je video Draškovića, počeo je da ga vreća i da mu preti.
Navodno je Plećić tvrdio da je Drašković ubio Šijana, ali je dodao i da je ceo restoran opkoljen i da Drašković i Golubović neće živi izaći iz njega.
Ipak, živ iz restorana nije izašao Plećić, jer su ga Drašković i Golubović izrešetali. Pucnjava je uzbunila i Draškovićeve telohranitelje, koji su, greškom, pucali jedni na druge i tom prilikom je ranjen i jedan od njih. Suđenje je dugo trajalo, presude su bile različite, da bi na kraju 2011. bilo i konačno presuđeno. Tada je Apelacioni sud u Beogradu smanjio za po godinu dana kazne zatvora Andriji Draškoviću i njegovom kumu Aleksandru Goluboviću Batanku i pravosnažno ih osudio na devet, odnosno osam godina zatvora zbog ubistva Surčinca Zorana Plećića Pleće.
Smrt Zorana Šijana je na neki način uticalo i na stvaranje još surovijieg i smrtonosnijeg zemunskog klana, čije su vođe, Dušan Spasojević Duša i Mile Luković Kum, zapravo bili „spoljni momci“ Surčincima. Ipak, onda odlučili da se odvoje od svojih poslodavaca i stvore jednu od najozloglašenijih kriminalnih grupa u istoriji Srbije, zemunski klan.
BONUS VIDEO: Inspektori UKP slave hapšenje osumnjičenih za ubistvo Ranka Radoševića
