"Kada imate situaciju da je narodni poslanik i predsednik Odbora za pravosuđe, istovremeno član Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, koji učestvuje u izborima sudija i tužilaca, a uz to, kao advokat, zastupa jednog od okrivljenih u najvećoj aferi, postavlja se pitanje da li će građani smatrati da je sudija u pomenutom postupku presudu doneo jer zaista tako misli ili zbog nekih drugih razloga. Ovakve stvari dovode do toga da građani gube poverenje u pravosuđe", kaže u velikom intervjuu za portal Nova.rs Vida Petrović Škero, nekadašnja predsednica Vrhovnog suda Srbije i predsednica Centra za pravosudna istraživanja (CEPRIS).
Istaknuta sprska pravnica u velikom intervjuu za portal Nova.rs govori o tome zašto građani nemaju poverenja u pravosuđe, ali i da li se u Srbiji uopšte može govoriti o nezavisnom sudstvu. Ističe da će pravosuđe biti nezavisno onda kada država ne bude bila jednopartijska, ali i kada izvršna vlast shvati da je pravosuđe još jedna grana vlasti.
Kakva je trenutno situacija u pravosuđu, da li idemo ka tome da imamo nezavisnije pravosuđe?
„Počeću od toga ko i kako čini nezavisno sudstvo. Ako govorimo o principu nezavisnosti pravosuđa, osnovno pravo svakog građanina je da ima nezavisnog sudiju. A kako je sudija nezavisan? To je ono što je u Srbiji veoma problematično. Pravni osnov po kom je konstituisan naš pravosudni sistem ima velike mane, zbog čega je i donet Akcioni plan po kome je trebalo još 2017. da imamo gotov nov Ustav. Postojeći je, prema primedbama Venecijanske komsije, trebalo izmeniti jer je sudstvo u velikoj zavisnosti od Narodne skupštine, odnosno vladajuće većine.
Ne bih mogla da kažem da nam je nešto otišlo na bolje u sudstvu u odnosu na prethodne godine, jer mi i dalje imamo iste te Ustavne odbredbe i, i dalje kuburimo sa vladavinom prava. Pravosuđe se mora srediti, mediji se moraju srediti, odnosno sve ono što nam čini osnov demokratije. Osnov demokratije nam čini transparentnost, koju moraju da obezbede nezavisni mediji, zatim da se čuvaju ljudska prava, a to čini sud, koji mora biti nezavisan. A kada imamo ovakvo funkcionisanje celog sistema, plašim se da je nezavisnost pravosuđa ugrožena.“
Šta to znači?
„Užasno veliki problem srpskog sudstva jeste način na koji se biraju sudije, kako napreduju, kako se bira Visoki savet sudstva, kao i sama neažurnost sudova u zemlji. Sada ćemo od brojnih predstavnika vlasti čuti političku diskusiju kako su sudije neradnici, kako ne žele da sude i ne rade dovoljno, a istovremeno da žele da otmu vlast. Zbog toga moram nešto da naglasim – sudije jesu vlast jer to Ustav propisuje. I nema šta da sudije otimaju, kako je rekao jedan visokopozicionirani aktuelni pripadnik vlasti, jer upravo to pokazuje strašan otpor prema pravosuđu, ne prihvatanju načela podele vlasti od strane političara.“
Kako se biraju sudije u Srbiji?
„Bira ih Visoki savet sudstva za napredovanje. Prvi izbor vrši Narodna skupština, kada se diskutuje, a ja moram da napomenem da za poslednje dve, tri godine nisam čula nijedno ime kandidata koji se prvi put bira za sudiju. Oni bivaju izabrani i rade na tri godine, a i to mora da se prekine. Ja to žargonski zovem „sudija pripravnik“, ali sudija ne može da bude pripravnik, on sudi. Mislim da postoji niz drugih načina kojima se kontroliše rad sudija, ovo zasigurno nije jedan od njih.
Pročitajte još:
Inače, Visoki savet sudstva je organ koji štiti i obezbeđuje nezavisnost sudija i sudstva. U tom savetu je ministar pravde, predsednik odbora za pravosuđe, profesor, advokat, predsednik Vrhovnog suda i izabrane sudije. Svi oni, koji su po izboru tu, predlažu se od strane sudova, ali ih bira Narodna skupština. Ministra bira skupština, predsednik Odbora za pravosuđe je poslanik, predsednika Vrhovnog suda isto Skupšina. Šta biste rekli, da li je to sudsko ili skupštinsko telo? Tu najviše ima sudija koje takođe bira Skupština, pa je to ustvari skupštinsko telo.”
Imamo situaciju i da je istovremeno predsednik Odbora za pravosuđe i advokat?
“Sada imamo situaciju da je predsednik Odbora za pravosuđe poslanik, zatim član Visokog saveta sudstva, ali i Državnog veća tužilaca. On učestvuje u predlaganju sudija za izbor, predlaganju predsednika. Taj predsednik Odbora za pravosuđe, član Visokog saveta sudstva i poslanik, po zanimanju je advokat i nije zamrzao svoju funkciju u međuvremenu. Učestvuje u veoma bitnim slučajevima u ovom trenutku za zemlju, na primer, „Jovanjici“ i zastupa jednog od optuženih.
Ako dođe do osuđujuće ili oslobađajuće presude, da li će narod ikada pomisliti da je sudija doneo takvu odluku jer je tako mislio ili jer je advokat, koji je zastupao jednog okrivljenih, istovremeno i predsednik Odbora za pravosuđe i učestvuje u postavljanju sudija? Upravo ovakve stvari stvaraju nepoverenje građana u pravosuđe.”
Sa kojim se još problemima susreće srpsko pravosuđe?
„U situacij smo da pričamo o tome da sudije ne rade efikasno, ali isto tako imamo situaciju da sudije u Beogradu imaju i po 2.500 predmeta po čoveku. Ne bih volela da sam mama deteta, koja je u parnici sa suprugom utvrđuje kome će pripasti deca, i koliko će ta parnica da traje.
U ovom trenutku imamo situaciju da neki sudovi čak nemaju internet ili je on ograničen, kao i to da se još uvek dešava da nema dovoljno administracije. Pa kako onda da sud bude ažuran?”
Imali smo priliku da čujemo da je jedan državni sekretar prošetao kroz tužilaštva i lobirao tužiocima za koje kandidate za Državno veće tužilaca da glasaju?
„Imali smo priliku da čujemo da je napravio ceo sistem kako predlagati kandidate za DVT. Kada vidite tako nešto, pa da li više sami tužioci imaju bilo koju veru da su izabrani kandidati zaista volja tog dela pravosuđa ili da je to izlobirano? Da li građani imaju veru da su tužioci potom izabrani svojom zaslugom zbog svojih kvaliteta ili voljom politike? Kada se vlast tako osiono ponaša, moram da kažem da takvo ponašanje izvršne grane vlasti pokazuje da sudstvo ne predstavlja nezavisnu vlast.“
Da li građani mogu da očekuju u skorije vreme referendum o izmenama Ustava u pogledu pravosuđa?
„Nama je potrebna izmena Ustava, ali i u pogledu mnogih drugih odredbi, a ne samo onih koje se tiču pravosuđa i podele vlasti.
Procedura je takva da Skupština prihvata nacrt predloga Odbora za pravosuđe, on se potom vraća Odboru koji pravi predlog Ustava, skupština zatim diskutuje o tome, usvaja i referendum se održava. Ne bih rekla da imamo vremena za sve to, a uz to imamo najavu i da će se novi izbori i saziv Narodne skupštine formirati već početkom sledeće godine.
Moram da kažem i da mi sada imamo jednopartijsku Narodnu skupštinu, te da se postavlja pitanje da li će taj Ustav imati legitimitet? On jeste legalan, ali legitimitet neće imati. Ne verujem da skupština u kojoj poslanici diskutuju na onakav način, koristeći govor mržnje, mogu doneti kvalitetne promene koje će obezbediti nezavisnost rada sudstva. Takođe, nisam sigurna da li je uopšte vreme da se krene u izmenu Ustava, a koji će odgovarati upravo toj parlamentarnoj većini.“
Učestovali ste u analizi o krivično-pravnoj zaštiti novinara i medijskih radnika koju je sprovela Fondacija Slavko Ćuruvija?
„Što se tiče pomenute analize, ja sam učestvovala u analizi parničnih predmeta i moram reći da ono što je lepo jeste to što je uspostavljen kvalitet rada sudova. Proces ukinutih presuda je mali i negde je veći od četiri odsto, a ovo je bitno istaći jer je u parničkim postupcima taj procenat veći od 50 odsto. Medijski sporovi su specifični, u njima sud ima neverovatno tešku odluku. S jedne strane, on mora da razmišlja da tuženi, novinar ili medij, ima pravo na slobodu govora, da građani imaju pravo na obaveštenost i da postoji sloboda medija. Sa druge strane, imate tužioca, koji tvrdi da je došlo do povrede njegove privatnosti, časti i ugleda, dostojanstva i prezumcije nevinosti.
#related-news_1
„Postoji još jedna stvar, demokratija i vladavina prava ne idu jedna bez druge. Ako nemamo jedno, nemamo ni drugo. A na čemu stoji vladavima prava? Na ljudskim pravima i njihovoj zaštiti, koju vrši sud, dok je treći stub transparentnost – a to su mediji. Sećam se, na prvom času na postdiplomskim studijama, profesor Velimir Lukić je rekao: „Ne mogu s vama da pričam, jer vi ništa ne znate“. Mi smo pitali: „Šta ne znamo?“, na šta nas je on upitao: „Je li znate ko ima najveću vlast u Srbiji?“, mi nismo uspevali da pogodimo.
Rekao je: „Onaj ko ima medije“, to je bila 1974. godina i nisam shvatala šta priča. Devedesetih sam shvatila šta to znači, kada su mediji odigrali veliku ulogu da se razvije bratoubilački rat, odnosno da dođe do razvoda republika. A sada gledam kako većinski mediji podržavaju jednopartijsku državu.“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar