Suđenje je završeno, a Srđan Lalić će svoje izlaganje nastaviti sutra.

Marko Miljković je zamolio sud da mu branilac da podatke o tome šta su italijanski i francuski sud odgovorili u vezi sa Skaj aplikacijom kao dokazom jer "ujutru ima vezu putem video linka sa Crnom Gorom".

Branilac Miloša Lukića Selaka upitao je sudiju da li može da dozvoli boravak u Beogradu kako bi lakše stigao na suđenja, s obzirom na to da mu je mera pritvora zamenjena merom zabrane napuštanja boravišta. Sudija je odgovorila da naredna tri dana, koliko traje suđenje ove nedelje, Lukić Selak može da boravi u prestonici.

Sud je doneo rešenje da se glavni pretres prekida, a Lalić će iznošenje svog iskaza nastaviti sutra.

Dva sata kasnije su Belivuk i Miljković ušli u prostoriju, a Miljković je nosio sekiru i nakon kraćeg razgovora mu je rekao: "Hajde, Goksi, vreme je", na šta je Veličković pitao da se namesti. Miljković mu je rekao da legne na stomak, što je poslušao.

"Miljković mu je dva puta udario sekirom u vrat. Veći deo vrata mu je bio odvojen od tela i tu je izgubio život. Vrlo se dobro, hrabro i dostojanstveno držao sve to vreme. Veljko mu je sekirom razdvojio glavu i stopala od tela, premeštao ih je i napravio nekoliko fotografija, a ispisali su mu krvlju natpis na leđima. Ja sam tada prvi put učestvovao u tako nečemu i video tako nešto. Znao sam da će ga ubiti, ali nisam očekivao da će to biti na takav način", opisao je Lalić i dodao:

"Miljković je potom na stadionu sa Veličkovićevog Skaj uređaja počeo da piše poruke. Dopisivao se sa Isakovićem, Kimijem, sa Filipom Koraćem i u tu svrhu je napravio i grupu. Slao im je slike pokojnog Gorana. Poslao bi sliku tako da se obriše čim je pogledaju. Kada su Goranovi kontakti shvatili o čemu se radi obrisali su ga i on je ugasio telefon i predao ga meni. Zadužio me je da ga uništim, što sam i uradio. Ostatke sam bacio u nekoliko kontejnera na putu do kuće", zaključio je priču o Veličkoviću.

Lalić se zatim osvrnuo na ubistvo Gorana Veličkovića, za kog je rekao da ga je upoznao preko Belivuka, te dodao da ga Belivuk aktivno traži zbog njegove navodne bliskosti sa Filipom Koraćem. Namamljivanje je počelo kada je Bojan Hrvatin studio u kontakt sa Veličkovićem lažno se predstavljajući kao poljoprivrednik koji se povremeno bavio prodajom oružja.

"Da bi priča bila potkrepljena, pravi se fiktivni lik, koji šalje neke slike traktora. Navodno je bio u gužvi, nije mogao da priča, pa je samo slao slike oružja koje mu je ponuđeno po pristupačnoj ceni i on je prihvatio. Veljko i Marko su nas okupili na stadionu. Tu su bili Teškić, Đurić i Miloš Budimir. Detaljno su nam izložili plan. Ako se ne varam, 2 avgusta, Miloš Budimir odlazi "smartom", ali ja treba da ga vratim na stadion. Parkira se kod Urgentnog centra. Tu sam ja preuzeo i vratio Miloša na stadion. Našli smo se na stadionu 3. avgusta popodne. Ušli smo u vozilo sa tovarnim delom - deo nas je bio u tovarnom delu, a deo napred na sedištima. Ušli smo u oranicu i tu smo zalegli, na glavama smo imali fantomke, čini mi se da sam ja nosio radio vezu na kojoj smo imali sa Miljkovića. Hrvatin se našao sa Veličkovićem u blizini parkiranih vozlia. Ušli su u vozilo i krenuli ka toj oranici da bi navodno obavili primopredaju oružja. Miljković je bio zadužen za pratnju vozilom u vlasništvu braće Budimir. Hrvatin i Veličković su izašli iz kola i rukovali se sa Đurićem", kazao je Lalić i dodao:

"Kada se Veličković okrenuo leđima, on ga je ščepao u kragnu. Neko je viknuo "policija", što je bio signal. Veličković je bio na zemlji, a Belivuk ga je nekoliko puta udario u glavu. Stavio sam mu lisice i ubacili smo ga u tovarni prostor vozila. Sa njim smo ušli Miloš Budimir i ja, dok su napred bili Janković i Belivuk. Krneuli smo ka kući u Ritopeku. Budimir i ja smo ga ispitivali, a i dalje smo se pretvarali da smo policajci, pokušavali smo da mu održimo tu priču. Noge i oči smo mu oblepili trakom. Ubacili smo ga u skrivenu prostoriju u kojoj je bio samo najlon na zemlji i tu ga Belivuk nekoliko puta šutira nogom u glavu. Počeo je da krklja, pa smo mu oslobodili prostor za disanje. Ispljunuo je nekoliko zuba", opisao je detaljno Lalić.

Tada je, kako je ispričao, krneulo ispitivanje i iznuđivanje šifre na Skaju.

"Uzeo sam klešta koja su stajala u blizini i njima sam mu zalomio vrh nokta, što može da se vidi na slikama u optužnici, uz pretnju da će mu nokti biti počupani ako ne da šifru. Brzo ju je dao. Nismo ga dalje udarali. Belivuk odlazi gore u kuću jer u skrivenoj prostoriji nije bilo dometa. Razgovarali smo s njim i on je u jednom trenutku izrazio želju da vidi Veljka, a mi smo ga pozvali. Shvatio je o čemu se radi i rečeno mu je. Veljko je došao, skinuo mu povez s očiju i razgovarali su o razlozima kako su se razišli, o nekoj drogi za koju je Goran ostao neisplaćen. Goran je zaključio kako je pogrešno odabrao i izvinio se, priču završavaju u relativno blagom tonu", kaže je Lalić.

"Ja sam trebao da proverim njegovu komunikaciju na Skaju. Čitao sam poruke koje inače ističu u 48 sati. Nisam uspeo da u tim porukama nađem neku prepisku koja bi potkrepila ono u šta su oni sumnjali. O tome sam ih obavestio, ali je već bilo kasno i ne znam da li je bilo šanse da, pošto je ušao u tu kuću, izađe živ", kaže Lalić.

"Predveče mi pišu da dođem do kuće. Prvi put parkiram, penjem se odmah u kuću, na sprat, tu vidim Marko i Velja u radničkim kombinezonima krvavim. Veljko je bio uzrujan jer je dugo znao Gligorijevića, pretpostavljam da je to razlog. Kažu da nisu stigli da džakove sa ostacima spuste do reke i da im u tome pomognem. Prvi put silazim do garaže, vidim šest džakova, belih, uvezanih u paru. Još jedan je bio pun, ali je bio džak sa najlonima. Tada ulazim prvi put u skrivenu prostoriju, vidim je uživo. Mojim vozilom ulazimo, Spasojević vozi, utovarujemo te džakove u gepek ja, Marko Draganić i Miloš Spasojević nas odvozi levo ka reci. Postoji proširenje odakle posle ide zemljani put. Mi izlazimo odatle iz kola i krećemo peške ka reci. Objasnili su da se vezuju u paru da bi mogao da se drži balans i oko vrata se nose. Prilazimo reci, tu je šiblje, a potom je čistina. Tu stajemo i mislim da su Miloš i Draganić ulazil u reku da ostatke Gligorijevića bace u reku...  Jedan je rasparao džak odozdo kako bi se sadržaj ispraznio", opisuje Lalić.

Kod jednog sasušenog potoka je sa Draganićem spalio džakove iz kojih su izručili ostatke tela Gligorijevića.

"Miljković je par dana kucao sa Gligorijevićevog Skaj aparata i dopisivao se sa njegovim drugom Ljubom koji je posumnjao da se ne radi o Gligorijeviću i tražio je sliku i glasovnu poruku, na šta je Miljković odgovorio "Je l' me nameštaš?" i ugasio aprat. Dobili smo instrukcije da se, ako neko dođe da pita za Gligorijevića, kažemo da ništa ne znamo i da se iznenadimo ako neko kaže da je nestao", zaključio je Lalić priču o Gligoriejviću.

"Marko ga preuzima i vozi ga ka kući u Ritopeku. Miljković i ja smo bili u pratnji, Miljković je vozio moju škodu, a ja sam bio suvozač. Gledali smo da li ga neko prati. Zaključili smo da nema nikakve pratnje, pred poslednje isključenje za Livadice Miljković i ja smo otišli do marketa, nabavili smo namirnice i sačekali smo ispred marketa da se otmica realizuje dok se ne uzme Skaj i ne otključa. Marko Budimir je njega dovezao u kuću u Ritopeku, Miloš ga je sačekao na spratu i rekao: Ovo ti je roba. Miloš ga je udario pesnicom u lice, onda je istrčao ostatak ekipe, savladali su ga, iznudili šifru, on je vrlo brzo sarađivao. Skinuli su mu donji veš, kleo se da nema veze sa izdajom", opisivao je Lalić i još jednom se osvrnuo na kuću u Ritopeku.

"Ja sam tada video prvi put kuću, ali nisam video dvorišite. Miljković izlazi iz mog vozila, a na njegovo mesto seda Marko Budimir koji mi predaje kesu u kojoj su bili Gligorijevićev Skaj, njegov lanac, kaiš i sat. Odlazimo iz Ritopeka ka Krnjači, ka kući braće Budimir. Dok smo prilazili kući, postoji kanal ispunujen vodom i par stotina metara od kuće smo u kanal bacili lanac, sat i šnalu od kaiša. Ušli smo u kuću braće Budimir i tu u suterenu postoji peć. Tu stavljamo garderobu od Gligorijevića, majicu belu i teksas bermude. Tu se rastajemo".

"Malo kasnije, u junu, na stadion dolazi Aleksandar Grigorijević Puki. On je bio dugogodišnji navijač i blizak sa Belivukom. Došao je na stadion i Marku i Veljku prilazi sa pričom kako treba da budu likvidirani na nekoj od narednih utakmica iz snajpera, sa krova zgrade u Stjepana Filipovića i da su neki momci spremni da odaju likvidatore i da ih predaju žive za 100.000 evra. Da bi potvrdio to, doneo je crni snajper. To je jedino oružje koje je zaplenjeno na stadionu i namerno je tamo ostavljen", kazao je Lalić.

"Poziva se Janković da proveri taj snajper. Meri se udaljenost, Janković utvrđuje da to oružje nije dobar izbor za to što navodno planiraju i celu Gligorijevićevu priču dovodi u sumnju, da možda on igra drugu priču i pokušava da namami Veljka i Marka da negde drugde budu ubijeni. Tog dana oni me zovu da ozvučim "golf 5", ja organizujem da se taj auto ozvuči i da se postavi GPS lokator. Belivuk daje na zajam tog golfa Gligorijeviću da vidi sa kim priča, gde se kreće i šta radi. Nekoliko dana kasnije Belivuk je bio vidno uzrujan, mislim da ga je ta opservacija dovela do zaključka da laže i da sakriva nešto i lažne priče priča", objašnjava Lalić i nastavlja:

"Saznajemo za njegov kontakt sa Trajkom koji je navodno trebalo da proda ubice i tu se donosi odluka da je Gligorijević izdajnik i da treba da bude likvidiran. Velja i Marko okupljaju braću Budimir, mene, Jankovića, Spasojevića. Za namamiljivanje Gligorijevića su bili zaduženi braća Budimir, njemu su nudili da kupi travu na odloženo plaćanje, da ode da vidi tu travu prvo, da ponese marker, da je obeleži, da ponese samo Skaj I 16. juna oko podneva Gligorijević se po unapred dogovorenom planu nalazi sa Markom Budimirom kod Beton hale."

Narednih dana je, kaže, imao prilike da vidi Kojićeve fotografije iz Ritopeka na kojima je vezan trakom.

"Detaljno su mi ispričali Miljković i Marko Budimir kako su Kojića ubili produžnim kablom. Prvo su pokušali da ubiju produžnim kablom, i to Simke. Produžni kabl je pukao, Miljković mu je rekao da nije lako ubiti čoveka, pa je Miljković uzeo ostatke kabla i na kraju mu slomio vrat. Uništili telo sekirom i skalpelom i to trajalo šest sati, pa su ga bacili u reku", rekao je Lalić.

Tada je, kaže, prvi put saznao za kuću u Ritopeku.

"Miljković je rekao da je idealna lokacija, da je idealna za ubistva. Ja sam slike te prostorije mogao da vidim dok sam bio u inostranstvu jer je Draganić tu prostoriju prvobitno napravio za uzgoj marihuane. Posle su kupili tu kuću od njega u zamenu za stan u alfa sitiju. Mislim da se kuća formalno vodila na njega, u toj kući im je pomogao Radoje Zvicer finansijski. Ja do smrti Kojića nisam znao za tu kuću", tvrdi Lalić.

"Za namamljivanje Kojića je bio zadužen Janković, namaljen je pričom da treba da opeserviraju neko lice. Za mesto otmice odabran je parking u Radničkoj ulici, jer je bio zamračen ima dosta rastinja i zato je bio pogodan. To veče po planu Miloš Budimir vozi moju "škodu", ja sam na suvozačevom, zauzimamo mesto dijagonalno od mesta gde dolazi Kojić. Tog dana Marko Budimir i Miljković su dolazili "audijem a5" bele boje, užičkih tablia, i ostavili na parkingu. To veče su došli belim kombijem koji je bio na stadionu inače ranije i koji su koristili navijači. Dolaze tim vozilom, parkiraju se u delu gde dolazi Kojić. Janković je trebalo peške da dolazi i to je trebalo da bude znak da se Kojić pozicionirao. Čekali smo 20ak minuta. Bilo je hladno. Dva puta je stanar izašao iz objekta jer smo bili sumnjivi. Imali smo rukavice, oko vrata smo imali policijske značke koje je obezbedio Miljković. Te značke su dugo stajale na stadionu. Ja sam izašao i rekao da sam policajcac i da radimo obijače vozila kako bi skino sumnju da ne bi čovek zvao policiju", kazao je Lalić.

"Na parking je pristigao mali gradski auto crvene boje "reno klio" ili "dačija sandero" i kako je parkiran u rikverc i niko ne izlazi iz vozila pa su pretpostavili da je Kojić. Ubrzo smo videli Jankovića kako izlazi. Lazin zadatak je bio da istrči i da, ako krene Interventna, da im privuče pažnju kako bi kupili vreme. Mi se škodom preprečujemo, iskačemo iz kola i ja dolazim sa vozačke strane. Miljković nam ga je predstavio kao opasnog čoveka. Pokušali smo da otvorimo vrata, on se zatvorio njima. Lupali smo rukama po staklu, on se posle par sekundi oključao. Ušao sam u vozilo, gledao da li ima oružje", opisao je Lalić.

"Uz pomoć Nemanje Đurića sam mu stavio lisice na ruke. Majicu smo mu prebacili preko glave kako ne bi mogao da vidi šta se dešava. U tom momentu Miljković i Marko Budimir prilaze belim kombijem, otvaraju se vrata, Đurić i ja predajemo Simketu Kojića i on ga ubacuje unutra. Ceo taj događaj je ispratila žena, plava, starija, silom prilika je bila tu. Pokazao sam joj značku i ruku da sačeka", rekao je.

"Oni su krenuli, ženi sam rukom pokazao da može da nastavi. Seo sam u škodu i krenuo za njima. Sustigao sam ih tek na auto putu. Funkcija "audija" je bio čistač u slučaju kontrole. On je trebalo da privuče pažnju, a moja uloga, ako policija krene za nama, da izvršim sudar da ih onemogućim u pratnji kako bi kombiju dao vremena da oslobode Kojića, a da mu pre toga ubrizgaju cijanid u usta i neprimetno izbace iz kombija. Kod Miljkovića se nalazio mali špric sa cijanidom. To je bio rezervni plan."

U svom izlaganju Lalić je stigao do januara 2020. godine.

"Miljković nas krajem meseca okuplja na stadionu - mene, braću Budimir, Nemanju Đurića (Tajson), Nemanju Simića i Lazara Ninkovića (Lucifer). Tu nam saopštava da njegov kum Mirko Kojić velika pretnja za njega i što zbog ubistva na šinama i zbog saznanja i učestvovanja u drugim likvidacijama, te da treba da mu pomognemo u otmici i likvidicaiji. Niko se nije protivio i ja sam pretpostavio da bi bilo štetno da ja regujem", kaže Lalić o ubistvu suvlasnika taksi udruženja i bivšem policajcu.