"Strahovali smo da ćemo devojčicu naći mrtvu": Prvi put govori načelnik policije koji je rukovodio nezapamćenom potragom za Malčanskim berberinom

"Najveći naš strah tokom potrage bio je da će se Ninoslav Jovanović osloboditi devojčice kako bi nam pobegao. Taj scenario nam je stalno bio u glavi, da je onako iznemoglu, gladnu ostavi u nekom žbunu, a da mi prođemo pokraj nje i ne vidimo je. To je bilo najgore što je moglo da se desi, da na proleće kad se sneg otopi, negde nađemo samo njene kosti, šta bi nam onda vredeli to što smo njega uhvatili. Da se to dogodilo, to bi nas pratilo celog života".

To je bio razlog, dodaje, što je potraga tako dugo trajala.

"Ja sam zato 'krivac' jer sam uvek govorio svojim ljudima: Prvo tražimo nju a onda njega, moramo da delujemo polako, da nam devojčica slučajno ne promakne!", ovako danas na petogodišnjicu hapšenja Malčanskog berberina, govori Slaviša Virijević.

Dete je na putu od kuće u Suvom Dolu do škole u naselju Brzi Brod, 20. decembra 2019. godine, oteo serijski silovatelj maloletnica Ninoslav Jovanović. Virijević priznaje da su u prvom trenutku smatrali da će se dvanaestogodišnjakinja uskoro vratiti kući, kao što se dešava u najvećem broju slučajeva nestanka dece.

"Maloletnici, posebno stariji umeju da odu od kuće zbog loših ocena, ljubavi, nekih poroka pa i kada je nestala ta dvanaestogodišnjakinja, isprva nam nije pala na pamet mogućnost otmice. Po protokolu, čim je prijavljen nestanak, uključila se grupa za potrage u kojoj zaista rade vrlo kvalitetni ljudi. Proveravali smo telefone, odnose u porodici ali sve je ukazivalo da ona nije imala razloga da ode od kuće, posebno jer se radilo o povučenom detetu. Kada se nije pojavila ni sutradan te kada smo videli njenu fotografiju sa bujnom crnom kosom te uzeli u obzir da je Malča relativno blizu mestu gde je nestala, upalio nam se alarm", prvi put o nezapamćenoj potrazi na ovim prostorima govori čovek koji je njome rukovodio.

Virijević objašnjava da je Malčanski berberin neprestano bio u policijskom fokusu jer se strahovalo da će zločine ponoviti, ali da mu nisu mogli ništa jer za to nisu imali zakonskog osnova.

" Za Jovanovića smo znali jer je 2004. već napao dve devojčice zbog čega je osuđen ali je u vreme mog dolaska na čelo Policijske uprave u Nišu kaznu izdržao. Radio je u ovdašnjem komunalnom preduzeću, bio je miran, ali nam je bio na oku, što se toga tiče, čisti smo i pred Bogom i pred ljudima. Sećam se da je nekoliko meseci pre otmice do mene došla službena beleška nekog policajca da je primetio Jovanovića kako prazni neku kantu sa ženskom kosom ispred jednog frizerskog salona. S obzirom na to da smo znali za njegovu fascinaciju kosom, to nam je bio signal da pojačamo nadzor. Obilazili smo ga u Malči, išao sam kod višeg javnog tužioca Borice Mitić, razgovarali smo šta da radimo ali su nam ruke bile vezane. On je odslužio svoje, nismo mogli da ga držimo pod nadzorom 24 sata niti smo imali pravo da ga zatvaramo jer nije prekršio zakon", nastavlja penzionisani policijski službenik.

Policija je već dan posle nestanka devojčice potražila Jovanovića da bi ustanovila da ni njega nema.

"Sećam se da je devojčica nestala u četvrtak 20. decembra, dan kasnije smo potražili Jovanovića i kada smo videli da ga nigde nema cela Policijska uprava se podigla na noge. U subotu, iako je bio neradni dan, održali smo sastanak sa svim rukovodiocima i operativcima i dogovoreno je da se kreće u potragu sa svim kapacitetima koje imamo. Razmišljao sam - daj Bože, neka je samo lažna uzbuna! Ipak sam prvi put u svojoj karijeri zamolio tadašnjeg direktora policije Vladimira Rebića da nam da helikopter. Bio nam je neophodan, bilo je zimsko doba, rano je padala noć, fizički je bilo nemoguće na drugačiji način pretražiti teren", opisuje Virijević početak potrage kakvu ne pamti region.

Letelica je locirala vozilo nedaleko od groblja u Malči, za koje će se ustanoviti da ga je ukrao Jovanović, a tragovi pronađeni u njemu otkloniće svaku sumnju da je nestala devojčica njegova žrtva.

"Ubrzo nakon toga u šumi u Malči nalazimo zemunicu zbog čega shvatamo da se Jovanović ranije spremio za otmicu, a da je ta dvanaestogodišnjakinja bila njegova situaciona žrtva. Moram da naglasim da smo u tom trenutku bili u vrlo osetljivom položaju, jer nismo znali na šta je spreman ako sazna da smo mu na tragu. Iz tog razloga sam zamolio medije da ćute o potrazi i ja sam vam veoma zahvalan što se niste oglušili o našu molbu. Bojali smo se da će se ako sazna da ga tražimo, na ko zna kakav način otarasiti devojčice da bi lakše bežao i to bi nas sve najviše pogodilo", nastavlja iskusni policajac.

Dva dana od pronalaska zemunice, MUP se zvanično oglasio o otmici i zatražio pomoć građana.

"Nakon toga su nam stigle brojne dojave, neke su bile lažne, neke i zlonamerne. Tako smo dobili informaciju da su viđeni u Beču pa smo u Nišu intervenisali jer je viđena devojka koja je odgovarala opisu žrtve kako se svađa sa nekim čovekom. Ispostavilo se da je u pitanju prepirka jednog ljubavnog para ali smo i na tu proveru izgubili sate. Svesni da je u pitanju krajnje ozbiljna situacija u pomoć su nam stigle i kolege iz Beograda, Slobodan Malešić, tadašnji pomoćnik direktora policije zadužen za specijalne jedinice, pa komandant Žandarmerije Dejan Luković, sadašnji direktor v.d. policje Dragan Vasiljević, i Rebić je dolazio dva puta da bi se na terenu uverio kako stvari idu. Uključile su se sve policijske uprave sa tog područja kojim se Jovanović kretao, sećam se kad smo banuli u tu malu policijsku stanicu u Knjaževcu sa svim što može da hoda jer su nam trebali lokalci, povučeni su ljudi i sa bolovanja i sa odmora da bi nam pomogli",  priča Virijević.

Opisujući sa čim su se svakodnevno suočavali, bivši načelnik objašnjava da je veliki problem bio ogroman broj napuštenih kuća koje su Jovanoviću pružale mogućnost da se sakrije, a policiji zadavale muku jer su morali da svaku pretraže.

"To je bila tužna slika, prazne kuće, usred dana nemaš koga da sretneš, a teren nepristupačan, strm....Svakog jutra od sedam sati bi potraga počinjala, zahvalan sam lovcima jer su nas provodili i tamo gde mi ne bismo mogli da prođemo i velikom broju dobrovoljaca koji su hteli da pomognu pripadnicima MUP -a i vojske koja se takođe uključila u potragu. Dolazi i načelnik Uprave granične policije Miljan Stanojević sa desetak ljudi, njih sam zamolio da pretraže rudnike. Dovukli su i termoviziju sa granice kako bismo probali da na taj način lociramo Jovanovića i devojčicu. Sećam se jednog trenutka kada smo se ponadali da će nam ovi uređaji pomoći da okončamo potragu. Termovizija je registrovala dva tela koja se kreću, vidimo dve tačke na ekranu kako svetle u mraku, dižemo policiju, opkolimo područe i na kraju nađemo dva jazavca", priseća se muka koje su učesnici potere imali u hvatanju Jovanovića.

I zatim, devet dana posle otmice, devojčicu u jednoj kući pronalazi meštanin Pasjače.

"Prvi osećaj bio je neverica posle svega što smo prošli, zato sam direktoru Rebiću kazao da budu oprezni sa medijima dok se ne uverimo da je ona. Tek kada je kolega sa potraga video devojčicu i potvrdio da je ona, pao mi je kamen sa srca, svi smo se suočili sa neviđenim olakšanjem, najvažnije nam je bilo da smo je našli živu",  priča Slaviša Virijević.

Na veliko razočarenje policije, Jovanović uspeva da umakne progoniteljima i nastavlja da beži sve do 5. januara 2020. godine.

"Bio sam ubeđen da će se vratiti u Malču, znao sam da nema hrane, da je iscrpljen i da će doći na poznat teren. Zato smo pojačali prisustvo policije u Jovanovićevom selu ali tako da budemo neprimetni. Često pričam jednu anegdotu iz tog vremena, toliko sam se plašio da ne primeti policiju da sam kazao kolegama : - Ako vidim nekog u uniformi u Malči, lično ću ga upucati! Ne smemo dozvoliti da nam se ponovi Pasjača. Čim smo tog 5. januara dobili dojavu da su ga meštani primetili, svi smo bili tamo. Sa mnom je bio načelnik za granični prelaz ka Bugarskoj Slaviša Igić, za nama je išlo vozilo sa termovizijskom kamerom, tražili smo adekvatnu poziciju da se postavimo. Popeli smo se na jedan vis, gledamo na koju stranu da upere termoviziju, kad vidim jednog čoveka kako izlazi iz svoje kuće u papučama i nekoj majci iako je bilo zimsko doba. Kaže mi - Virke, hajde na rakiju! Rekao sam mu - prijatelju, nadam se da ćemo danas imati razloga da nazdravimo! Bio je to proslavljeni golman Dragan Pantelić ispred čije vikendice smo se zadesili. Tada sam ga poslednji put video, par godina kasnije je preminuo", priseća se Virijević završnice nezapamćene potrage.

Vest da je Jovanović uhvaćen na malčanskom groblju, odjeknula je toga dana regionom.

"Video sam ga na groblju, izgledao je jadno, bio je na zemlji, vezan... Rekao sam ljudima da ga ne diraju, bili su nervozni, besni, ozlojeđeni, mnogi od njih su roditelji i emocije su bile strašne. Odahnuli smo jer smo se bojali da će nakon što je ostao bez jedne žrtve, oteti drugu devojčicu kao što je uradio 2004.godine, kada je napao jednu maloletnicu dok je bio u bekstvu zbog silovanja druge. Posle svega, stvarno je teško govoriti o njemu, taj čovek nije mogao da kontroliše svoje nagone, želja da udovolji svojim bolesnim porivima bila je jača od svega, od straha od policije i od zatvora. Morao je biti zaustavljen jer on ne bi nikada stao, siguran sam da ga tada nismo uhapsili da bi bilo još žrtava", zaključuje Slaviša Virijević.

Zbog monstrouznosti svojih zločina Jovanović je postao prva osoba u Srbiji osuđena na doživotnu robiju. Pravnosnažno mu je izrečena najstroža kazna 2021. godine, ali je sredinom sledeće godine preminuo od srčanog udara.