Potresne reči majke Srpkinje ubijene u Engleskoj: "Duša me boli, sve se u meni raspada"

Nakon što je telo pronađeno, uhapšen je njen muž Dejl Kruk. Obdukcija je pokazala da je Milica preminula od ubodne rane u grudima, a nož je pronađen u stanu. Na sudskom ročištu u petak, Kruk je osuđen na 11 godina i devet meseci zatvora zbog ubistva supruge.

"Izgubila sam deo sebe, budim se u bolovima, radim po navici, mehanički. Ležim od bolova, ali nema sna u očima. Sve je odjednom postalo prava linija. Teško je ovako živeti, ali kroz život idem uzdignute glave. Nasmejem se i kažem sebi "dobro sam", ali lažem i sebe i druge", dodala je u bolnoj ispovesti govoreći o tome kako živi bez ćerke.

Porodica je Milicu poslednji put videla godinu dana pre zločina, kada se iz Srbije preselila u Veliku Britaniju.

"Gledam njenu sliku u tišini stana i čini mi se da će progovoriti, pomeriti usne, osmehnuti mi se, ali čuje se samo moje disanje i jecaji", kaže majka Milice Žilić.

Porodica ubijene Milice Žilić, zahvaljujući Višem javnom tužilaštvu u Beogradu koje je postupilo po molbi, suđenje Dejlu Kruku i izricanje presude kojom je osuđen za ubistvo, pratila je iz prostorije u Palati pravde. Ovo tužilaštvo, obezbedilo je posebnu prostoriju koja poseduje adekvatnu opremu uz pomoć koje je uspostavljena video konferencijska veza sa nadležnim organima Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske

Posle stravičnog zločina, porodica Milice Žilić za britanske medije je izjavila da se ona iz Srbije preselila "tragajući za boljim životom i svojom srećom". Niko nije ni sanjao da će ih njen odlazak zaviti u crno, piše Kurir.rs.

"Duša me boli, sve se u meni raspada. Bol i tuga me uništavaju iznutra. Grlim hladan kamen sa njenim imenom, suvu zemlju zalivam suzama i ponavaljam zašto? Zašto ju je uzeo od mene? Gledam njenu sliku u tišini stana i čini mi se da će progovoriti, pomeriti usne, osmehnuti mi se, ali čuju se samo moje disanje i jecaji", rekla je, kako navode, majka ubijene Srpkinje.

BONUS VIDEO: Hapšenje osumnjičenih za ubistvo Zorana Uskokovića