NIN: Loši ugovori i privatni trgovci doneli dug Krušiku

Hronika 18. mar. 202111:22
Podeli:
Foto: N1

Dramatičan pad prihoda počeo je i pre kovida-19, što upućuje na zaključak da je Krušik napao neki drugi „virus“, u vidu privatnih firmi, koje su mine dobijale po privilegovanim cenama, ili ih čak nisu ni plaćale. Otkako posluje sa GIM-om, koji je zastupao pokojni otac ministra Nebojše Stefanovića, nekada profitabilno preduzeće postalo je gubitaš, a sudbina oko 2.800 zaposlenih sve je neizvesnija, piše današnji NIN.

Po onoj narodnoj – kako seješ, tako ćeš i žnjeti, uprava fabrike naoružanja Krušik iz Valjeva i država kao njen vlasnik na kraju prošle godine mogli su da uberu samo – gubitke. Minus je, prema zvaničnim podacima iz finansijskog izveštaja Holding korporacije Krušik u 2020. dostigao 577,35 miliona dinara.

Tako su se obistinila strahovanja svih koji su ukazivali da bi pogrešni poslovni potezi koji se vuku godinama unazad, a u koje spadaju i loši, za državnu fabriku štetni ugovori sa privatnim trgovcima oružjem, mogli skupo koštati holding iz Valjeva. Iz bilansa uspeha i bilansa stanja jasno se vidi i da je ta cena u vidu neto gubitka samo u prošloj godini bila skoro pet miliona evra, za 310.000 evra veća od neraspoređene neto dobiti iz svih ranijih godina.

Još više od samog gubitka upravu Krušika i državu kao vlasnika trebalo bi da zabrine dramatičan pad poslovnih prihoda, što je svojevrstan signal da firma polako, ali sigurno tone. I dok se zvaničnici hvale kako je Srbija prošlu godinu završila sa padom bruto domaćeg proizvoda od samo jedan odsto i da je po tom pokazatelju bila najbolja u Evropi, poslovni prihodi Krušika, jedne od kompanija za čije je poslovanje država kao njen vlasnik i najodgovornija, pali su za čak 46 odsto, sa 9,6 na 5,2 milijarde dinara.

Da zlo bude veće, pad je počeo i pre pandemije virusa kovid-19, jer je ta fabrika 2018. imala do sada rekordne poslovne prihode od 11,2 milijarde dinara. To posredno upućuje na zaključak da je Krušik više od kovida-19 napao neki drugi „virus“. Uostalom, na to je prvi put, još u januaru 2020. ukazala Državna revizorska institucija, koja je utvrdila da je mine iz Krušika privatna firma Gorana Todorovića GIM, koju je u više navrata zastupao Branko Stefanović, u međuvremenu preminuli otac tadašnjeg ministra policije i aktuelnog ministra odbrane, kupcima iz inostranstva prodavala po znatno višim cenama i tako ostvareni profit zadržavala za sebe, iako to nije smela. Time je DRI posredno potvrdio da ni Aleksandar Vučić, ni Nebojša Stefanović nisu govorili istinu dok su se trudili da javnost ubede da u poslovanju Krušika sa GIM-om nije bilo ništa sporno i nezakonito.

Za razliku od njih, DRI otvoreno sumnja da je 2017. i 2018. GIM, na razlici u cenama po kojima je kupovao mine od Krušika i kasnije ih prodavao krajnjim kupcima iz inostranstva, zaradio više od 16 miliona dolara, a od 1. januara do 7. februara 2020. još skoro 3,8 miliona dolara, ili sve zajedno oko 20 miliona dolara.

„Komisionar GIM je fakturisao za 10,15 miliona dolara veću vrednost proizvoda inostranim kupcima, nego što je Krušik, iste te proizvode, u 2018. fakturisao GIM-u“, konstatuje DRI u jednom od izveštaja, ali to nije bilo dovoljno nadležnim organima da odmah, pre godinu dana, ispitaju te navode i utvrde ko je za to odgovoran.

NIN saznaje da se u međuvremenu situacija donekle promenila i da su nedavno za neke sumnjive ugovore konačno počeli da se interesuju i oni kojima je do sada bio „sumnjiv“ samo uzbunjivač Aleksandar Obradović, koji je prvi upozorio da bivši direktor Krušika Mladen Petković (a istim putem je, po svemu sudeći, nastavio i njegov naslednik Vladan Lukić) privilegovanim privatnim trgovcima oružjem prodaje mine po povlašćenim cenama, u nekim slučajevima čak i ispod cene koštanja.

Vladimir Gajić, branilac Aleksandra Obradovića, kaže za NIN da on i njegov klijent imaju dosta pouzdane informacije da su pripadnici MUP-a nedavno bili u Krušiku.

„Oni su oduzeli dokumentaciju koja se odnosi na poslovanje sa firmom GIM i još jednom od privatnih kompanija za trgovinu oružjem“, ističe Gajić.

Jedno od pitanja na koja nikada nećemo dobiti odgovor jeste da li bi pripadnici MUP-a ikada proverili navode DRI o ugovorima Krušika i GIM-a da je na čelu MUP-a ostao Nebojša Stefanović?

I da li bi, da je država na vreme reagovala i preduzela neke od mera koje su joj bile na raspolaganju, mogla da spreče da Krušik od profitabilnog preduzeća postane gubitaš, čiji će minus morati da pokrivaju svi poreski obveznici, kao što je to već bio slučaj sa nekim drugim javnim preduzećima i onima u vlasništvu države.

Za sada nema nikakvih informacija o tome šta su pripadnici MUP-a otkrili iz ugovora Krušika i GIM- a, niti nagoveštaja da li će ta navodna istraga biti proširena i na utvrđivanje potencijalnog sukoba interesa i trgovinu uticajem, odnosno na čelne ljude nekih ministarstava bez čijeg zelenog svetla nijedan metak, nijedna mina, nijedna puška ne mogu da budu prodati stranim kupcima. Ostaje da se vidi hoće li istragom biti obuhvaćeni i drugi trgovci oružjem, među kojima je i Slobodan Tešić, jedan od finansijera SNS-a. Nažalost, i pre nego što policija i tužilaštvo kažu šta imaju, neke stvari su sada mnogo jasnije nego što su bile pre godinu dana.

Između 2019. i 2020. prihodi Krušika od prodaje proizvoda i usluga pali su sa 8,94 na samo 4,97 milijardi dinara, s tim što su prihodi od prodaje na inostranom tržištu prepolovljeni, sa 7,27 na 3,86 milijardi dinara. Kako li će i samom direktoru Vladanu Lukiću sa ove vremenske distance izgledati neka zvanična saopštenja Krušika iz maja i juna 2020, u kojima je sve vrcalo od optimizma?

U prvom se navodi da „posebno afirmativno zvuči činjenica da je u prva četiri meseca 2020. na inotržištu zaključeno za 25 odsto više novih ugovora u odnosu na kompletnu prethodnu godinu“ i da su „naša očekivanja da će se ovakav trend nastaviti i u drugom delu godine“. Samo da bude jasno, to
saopštenje objavljeno je 19. maja, dakle ne pre proglašenja pandemije, već kada je već ukinuto vanredno stanje uvedeno zbog kovida-19.

Samo mesec dana kasnije, 17. juna usledilo je i drugo saopštenje, u kome se javnost obaveštava da je uprava Krušika uspela da „u prvih pet meseci 2020. ugovori poslove koji su za 50 odsto veći od celokupnog ugovaranja u 2019. godini“ i da je „Krušik na dobrom putu da ponovo ostvari značajne izvozne rezultate“. Bilo bi lepo da sada direktor i zaposlenima u Krušiku, i članovima Vlade, koji su nadležni za gazdovanje državnim
preduzećima, objasni kako je posle toliko više ugovorenih poslova sa kupcima iz inostranstva izvoz u 2020. bio za 47 odsto manji nego 2019? I ne bi bilo lepo da sada kao alibi za sve teškoće navodi koronu, jer je u maju i junu 2020. tvrdio da je Krušik, „iako suočen sa krizom svetskih razmera izazvanom korona virusom, uspeo da obezbedi u najtežim trenucima nove poslove, da skoro u kontinuitetu proizvodi i da sebe ponovo
dovede u stabilnu poslovnu situaciju“.

Ni drugi pokazatelji ne ulivaju nadu da se situacija u dogledno vreme može bitnije popraviti. Neto gubitak bio bi neuporedivo veći od 577 miliona dinara da pad prihoda nije pratilo i značajno smanjenje rashoda, sa 9,17 na 5,48 milijardi dinara. No, razmere problema postaju jasnije nakon dublje analize koja pokazuje da su u najvećoj meri smanjeni troškovi materijala, sa 5,89 na 2,78 milijardi dinara, jer na dugi rok to znači da će biti smanjena i proizvodnja – jednostavno sa manje nabavljenog materijala ne može da se proizvede više mina za prodaju. S druge strane, izdaci za gorivo i druge energente smanjeni su za samo 8,5 odsto (sa 192 na 176 miliona dinara), a troškovi zarada, naknada zarada i ostali lični rashodi za samo osam odsto, sa 3,74 na 3,45 milijardi dinara.

Krajnje pojednostavljeno, prošle godine je od svakih 100 dinara poslovnih prihoda samo na plate, regrese i druga lična primanja zaposlenih u Krušiku odlazilo čak 66,5 dinara, dok je za sve ostale potrebe – nabavku repromaterijala, delova, investicije, amortizaciju i šta sve još treba – ostajala samo trećina novca. Taj odnos neuporedivo je gori nego 2019. kada se od 100 dinara prihoda za plate i druga primanja zaposlenih trošilo 39 dinara, a godinu ranije samo 29 dinara, dok je za sve druge potrebe ostajao čak 71 dinar. Na stranu što su i prihodi 2018. bili 2,2 puta veći nego 2020. Iako zaposleni svoje nezadovoljstvo polako počinju da iskazuju sve glasnije, velika je nepoznanica kakva će biti sudbina 2.842 zaposlena, koliko ih je prošlog meseca bilo na platnom spisku. Od njih su, kako navode u samoj upravi, dve trećine nekvalifikovani radnici.

Pre nego što su privatni trgovci oružjem počeli da „skidaju kajmak“ i za sebe zadržavaju lavovski deo profita od prodaje mina, Krušik je 2018. imao 3.263 zaposlena, što za stalno, što na određeno vreme. Već naredne platni spisak je bio „kraći“ za 77 imena, a u poslednjih 14 meseci bez posla je ostalo još 344 ljudi. Kako li njima sada zvuči Vučićevo obećanje, koje im je dao prilikom obilaska fabrike, 9. marta 2020: „Nećete imati problema ni sa platama, nećete imati problema ni sa poslom“. A, eto, 12 meseci kasnije, neki od njih ne da nemaju probleme, već nemaju – posao.

Istine radi, teško da je i moglo biti drugačije, pogotovo ako se ima u vidu da kada se ukupan trošak za zarade podeli sa brojem zaposlenih, ispada da je 2020, kada je Krušik iskazao minus od pet miliona evra, svaki radnik u proseku dobijao veću platu nego 2018, kada je Krušik iskazao neto dobit od dva miliona evra. Očito će i to narod – pozlatiti. Kao i sve ostalo, jer živimo u zlatno doba. Najneobičnije je što se i sama uprava javno hvali da je od oko 54 miliona dolara prihoda lane 35 miliona dolara ili 64 odsto otišlo na zarade i druge naknade zaposlenih, pri čemu je prosečna neto plata bila 56.811 dinara, a regres za godišnji odmor oko 85.000 dinara.

Da ovako neće moći još dugo svedoči i podatak da su za samo godinu dana dugoročne obaveze Krušika udvostručene, sa 364 na 710 miliona dinara, a obaveze po osnovu dugoročnih kredita od domaćih banaka povećane sa 90 na čak 436 miliona dinara.

Situacija bi sigurno bila stabilnija da je ta firma uspela da naplati ono što joj, prema mišljenju DRI, duguje GIM Gorana Todorovića. Konkretno, DRI smatra da GIM po osnovu izvoza realizovanog od početka 2019. do 7. februara 2020. nije izmirio obaveze od 10,2 miliona dolara. Iz GIM-a se pravdaju da su neimenovanom posredniku i prevozniku navodno platili 6,47 plus 3,77 miliona dolara, uz obećanje da će svih 10,2 miliona dolara uplatiti Krušiku ako do 31. decembra 2020. ne dostavi dokaze o plaćanju tih obaveza. Ako je suditi po dramatičnom padu poslovnih prihoda Krušika, može se naslutiti da mu GIM nije uplatio tih 10,2 miliona dolara, a DRI još nije objavio novi izveštaj u kome bi trebalo da potvrdi da li je GIM pre 31. decembra dostavio sve tražene podatke i pisane dokaze o tim navodnim uplatama.

Zna se samo da DRI, za razliku od uprave Krušika, do sada trgovcima oružjem nije verovao na „časnu reč“, kao što su to bili skloni i bivši i sadašnji direktor Krušika, Mladen Petković i Vladan Lukić.

„Kvaka“ je i u tome što DRI smatra da ugovorima o komisionoj proviziji između Krušika i GIM-a „nije predviđena mogućnost da GIM zaključuje ugovore sa posrednicima u inostranstvu i da se naknade po tim ugovorima nadoknađuju iz postignute kupoprodajne cene“.

Drugim rečima, čak i da je GIM za izvoz angažovao još nekog posrednika, morao je sam da ga isplati, a ovako je za tu navodnu proviziju od čak 8,6 miliona dolara oštećen Krušik. Cinici bi rekli da je dobro što državna firma iz Valjeva nije morala da doplati GIM-u zbog „preskupog prevoza i posrednika“.

Poslerevizioni izveštaj DRI potvrdio je i pisanje NIN-a da je i nakon što je Tužilaštvo za organizovani kriminal krajem 2019. pokrenulo pretkrivični postupak zbog poslovanja Krušika sa nekim privatnim trgovcima oružjem, GIM nastavio strancima da prodaje mine iz Krušika i tokom 2020. Konkretno, od 4. do 13. januara 2020, dok je većinabzaposlenih u Krušiku bila na odmoru, GIM je za stranog kupca, Ministarstvo odbrane iz Saudijske Arabije preuzeo poslednju, četvrtu turu po osnovu ugovora vrednog 24,8 miliona dolara. U poslednjoj turi kupcu je isporučeno 12.500 razornih mina kalibra 60 milimetara, 37.500 od 81 milimetra, 7.000 od 82 milimetra i 12.500 mina od 120 milimetara. Upravo zbog tog ugovora, koji je zaključen 2018, te godine u Rijad je putovao i otac tadašnjeg ministra policije, a BIRN je objavio kopiju njegove vize, iz koje se vidi da
je tamo išao kao pravni zastupnik GIM-a, iako su i Vučić i Stefanović u početku negirali da ministrov otac ima bilo kakve veze sa GIM-om, a kasnije da je stalno zaposlen, što niko nije ni tvrdio, jer je do penzije bio formalno zaposlen u Telekomu Srbija.

Foto: N1

NIN je otkrio da GIM ni prilikom preuzimanja poslednje pošiljke iz valjevske fabrike nije poštovao odredbe ugovora, po kome je bar sedam dana ranije morao da uplati sav ugovoreni iznos Krušiku. U maju 2019. čak je reagovalo i Ministarstvo odbrane, koje je na duže od 10 dana u krugu fabrike blokiralo 12 kamiona GIM-a, jer ta firma ne samo što nije pre preuzimanja uplatila ceo iznos za treću turu mina, već je ostala dužna i za mine koje je stranom kupcu isporučila u martu te godine. Tada je pronađeno „solomonsko“ rešenje u vidu cesije. Umesto da Krušiku uplati novac, GIM je iskoristio Zakon o obligacionim odnosima, koji dozvoljava nekom preduzeću da prenese svoja potraživanja na novog poverioca. Tako je GIM mine iz valjevske fabrike izvukao uz pomoć dobavljača, kojima je Krušik bio dužan.

Ti dobavljači su najpre svoja potraživanja od Krušika preneli na GIM, a on je tim potraživanjima „poništio“ svoj dug prema valjevskoj fabrici i tako se dokopao oružja, a da ga zapravo nije platio. Da je ta praksa nastavljena može se zaključiti i po tome što su potraživanja po osnovu prodaje na kraju 2020. bila oko 7,5 miliona evra, s tim što 5,4 miliona evra Krušik potražuje od kupaca iz inostranstva. Iako su ukupna potraživanja od prodaje za oko milion evra manja nego na kraju 2019, to je još jedan dokaz da neki trgovci od Krušika robu dobijaju i na veresiju, iako svi koji se iole razumeju u trgovinu oružjem tvrde da se za takvu robu uglavnom plaća avans i da je niko ne daje dok se ne plati do poslednjeg centa.

Osim GIM-a, oružje iz srpskih fabrika naoružanja i vojne opreme izvozile su i druge privatne firme, među kojima i Vektura trans pod kontrolom Slobodana Tešića. Posebno osetljiva bila je isporuka za Jermeniju i to dok su trajali sukobi sa Azerbejdžanom, u julu 2020. Ovaj posao dodatno je zanimljiv zbog toga što je 19 dana pre nego što je 9. marta 2018. Vektura trans potpisala prvi ugovor sa Krušikom, Nadzorni odbor ove fabrike dao
saglasnost na 7,15 miliona dolara vredan direktan ugovor ove državne fabrike sa Ministarstvom spoljnih poslova Jermenije, ali taj posao nije nikada realizovan, jer nije dobio zeleno svetlo državnih organa.

Za razliku od Krušika, Tešićeva firma brzo je dobila sve potrebne saglasnosti i sklopila je te 2018. dva ugovora, jedan 28. marta na 5,3 miliona dolara i drugi 28. decembra na 5,73 miliona evra.

Slobodan Tešić Foto: Krik.rs

„HK Krušik a. d. i generalni direktor Vladan Lukić žele srećnu Novu godinu svim funkcionerima i službenicima u državnoj administraciji Republike Srbije, kolegama iz odbrambene industrije Srbije, zaposlenima u HK Krušik, poslovnim partnerima i kupcima naših proizvoda, da uspešno ispune sve ciljeve definisane planovima za sledeću poslovnu godinu.

“ Ovako je glasila novogodišnja čestitka direktora Vladana Lukića, objavljena na zvaničnom sajtu fabrike 31. decembra 2020. Kada vide osnovne brojke iz finansijskih izveštaja teško da će ikome biti do slavlja. Ali, da je u ovom poslu sve moguće svedoči i to što je u jeku afere prisluškivanja predsednika, dok se tragalo za ljudima iz vrha vlasti koji su pomagali mafijaškoj grupi Veljka Belivuka, u Abu Dabiju, pod pokroviteljstvom vrhovnog komandanta Ujedinjenih Arapskih Emirata, šeika Bin Zajeda al Nahjana 21. februara zvanično otvorena 15. međunarodna izložba odbrane.

Pored predstavnika svih većih fabrika namenske industrije, Srbiju su na toj izložbi predstavljali ministar odbrane Nebojša Stefanović i njegov pomoćnik Nenad Miloradović. „Krušikova delegacija je imala priliku da u razgovorima sa ministrom i pomoćnikom ministra sagleda mogućnosti dalje saradnje Ministarstva odbrane sa Krušikom“, zvanično je saopštino iz fabrike posle sajma. Dakle, nastavlja se…

Istraga protiv uzbunjivača tapka u mestu

Od oktobra 2020. u krivičnoj istrazi koju Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal vodi protiv Aleksandra Obradovića ne dešava se ništa, kaže za NIN advokat Vladimir Gajić, branilac uzbunjivača iz Krušika. „Tada je saslušan kao svedok državni sekretar Ministarstva trgovine, a planirano saslušanje direktora Krušika je odloženo zbog njegove bolesti. Skoro šest meseci od tada istraga je u nekoj vrsti hibernacije“, ističe Gajić.

On objašnjava da Viši sud još nije odlučivao o pravnom leku, koji je podneo nakon što je njegovu pritužbu Apelacionom tužilaštvu za nezakonito postupanje šefa Tužilaštva za visokotehnološki kriminal Branka Stamenkovića i postupajućeg zamenika tužioca Aleksandra Momčilovića, rešenjem odbio tužilac Ratko Marković, kome je Stamenković šef. Kaže i da je u kontaktu sa Fondacijom Kluni, koja će pratiti slučaj ako dođe do suđenja.

„Afera Krušik će se pojaviti i u izveštaju Evropskog parlamenta kao problematično pitanje na koje vlast u Srbiji nije dala odgovor“, ističe Gajić. On precizira da je uz saglasnost Aleksandra Obradovića formirao tim advokata koji će ga braniti zajedno sa njim u slučaju da tužilaštvo podigne optužnicu. U tom slučaju branioci Obradovića biće još i advokati Sead Spahović, Slobodan Ružić, Jovica Todorović i Uroš Tešmanović.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar