0
Portal Nova.rs za praznike svojim čitaocima poklanja 40 autorskih tekstova koji predstavljaju aktuelna i analitična ili intimna i ispovedna zapažanja o godini koja je (skoro u potpunosti) iza nas. Ili o ljubavi. Ima ih i o aktivizmu, savremenicima, društvenoj odgovornosti, strasti. Ili o životu generalno. Temu smo im predstavili kao slobodnu, a pristup je njihov lični. I reči su sasvim njihove. Pišu ih naši sagovornici, saradnici, kolumnisti, prijatelji i urednici portala i novine "Nova". Ovaj konkretno piše Milan Dumanović, potpredsednik Novog policijsko sindikalnog saveza.
„Prvog aprila 2022. godine pozvao sam suprugu Mladena Trbovića preko telefona i pokušao da je u skladu sa danom „prevarim“ i saopštio da smo osuđeni. Znala je da se šalim jer je do suđenja ostalo još oko sat vremena.
„U skladu sa članom ZKP … vi niste krivi za krivično delo koje vam se stavlja na teret“. Sudija Božović, pročitao je kratku izreku presude u dva do tri minuta. Izašli smo sa svojim braniocima, između izjava obavestio sam kratko svoje roditelje o presudi, verenicu, brata… Zovem i Nevenu Trbović, ponovo mi kroz suze ne veruje, moram da se uozbiljim pa prepuštam telefon advokatu Todoriću da joj saopšti lepe vesti. Iskreno, nisam to očekivao, ovo je bio proces koji je započet nepravdom gde smo u pet godina mi dokazivali pravdu i svoju nevinost i pokušavali da pravdu i pravo dovedemo u ravan. Druga strana nije marila za pravo a još manje za pravdu, njih je vodila politička volja u pravnom procesu, zato se na licu tužioca videla veća iznenađenost nego kod nas.
Kako je sve počelo?
Kada imate jačeg protivnika, morate da zaigrate na njegovu osionost i želju da vas pregazi i uništi. Avgusta 2016. Mladen i ja imali smo za protivnika čitav korumpirani bezbednosni sistem. Pokušaji da se obratimo vrhu policije i BIA nisu urodili plodom, morali smo da sačekamo njihovu grešku. Posle dva i po meseca od od navodnog izvršenja navodnog krivičnog dela Odavanja službene tajne, davanjem intervjua, a sve u vezi akcije „Potočari“ i „Banjaluka“, desila se Greška. Mladen Trbović i ja privedeni smo uz usmeni nalog tužioca, dovedeni u svojstvu osumnjičenih i zadržani do 48 sati i to 31.12., uoči dočeka Nove godine, negde oko 14.30 sati.
U prostorijama u PU za Grad Beograd, bili smo naravno u odvojenim kancelarijama sa nekoliko kolega. I stvarno mislim kolega, nekoliko njih su bili svesni i koga su doveli i zašto, i uglavnom smo pričali o svemu drugom sem o razlozima hapšenja. Nije tu bilo klasičnog razgovora sa „kriminalcem“. Dvojica, koji su vodili slučaj, M.G i Ž.V, sasvim slučajno su posle ovoga napredovali u službi. Pokušali su razgovor sa nama, naravno da smo obojica odbili, doneli su nam rešenja o zadržavanju, a slučajno, dok sam potpisivao isto, ostale kolege pognule su glave.
Zadržavanje je započeto kasno popodne u PU za grad Beograd i bila je subota. Znali smo da ćemo tu biti do ponedeljka i da smo i namerno uhapšeni toga dana kako ne bi imali mogućnost za pravu odbranu. Svako ko je ikada prošao takozvano „policijsko zadržavanje“ može da vam kaže isto. Najteže u celom postupku je to kad na znate kako su vaši, kako podnose to, ali i da ste prvi put možda na mestu odakle ne možete to da znate. Nova godina, napolju se čuju petarde, novogodišnja pucnjava… razmišljao sam samo o mojima, srčanim bolesnicima-ponosnim roditeljima i bratu Policajca, a ne kriminalca, i porodici Mladena, pre mesec dana dobio je drugo dete, sina.
Pročitajte još:
U pritvoru smo proveli trideset i osam dana, dakle pušteni smo iz pritvora sedmog februara a u maju te godine kreće i krivični postupak pred Višim sudom. U međuvremenu, prvostepeno i drugostepeno pred disciplinskim organima MUP-a ostajem bez posla i pokrećemo i postupak pred Upravnim sudom za dokazivanje nezakonitosti otkaza odnosno prestanka radnog odnosa.
Od prvog dana tzv. pravnog progona a ustvari progona paralelnih struktura kriminalizovanog dela policije, odnosno njegovog vrha i to kroz zadržavanje, pritvor i svaki kasniji postupak, postavljao sam sebi pitanje da li je trebalo ili moralo tako. I svaki put, svakog dana sam bio odlučniji, odnosno bili jer ovo nije bila moja već naša borba da nastavimo.
Na početku je to bila lična borba a kroz svih ovih godina pretvorila se u pravu sindikalnu borbu za prava svih radnika MUP-a, onih koji moraju da znaju za koga stvarno rade i u čiju korist. Jer to da saznate, da je jedino za šta treba da se borite i za koga treba da se borite, a to su svi građani Srbije, je proces koji izgleda u ovoj državi i mora da bude onakav kakav smo mi prošli.
Sve što su nam priredili, otkaze, krivični postupak, trebalo je samo da posluži da zastraši sve druge poštene radnike MUP-a da odustanu od same ideje da mogu nešto da menjaju. To je značilo da treba da odustanu od svake pomisli da se stvarno bore protiv onog najvišeg kriminala, da zaborave na pravu sindikalnu borbu koja je u stvari zaštita svih prava policajaca i kao ljudi. Na kraju, trebalo je da posluži da naše kolege odustanu od same ideje da budu policajci.
Razmišljajući šta je glavni motiv da pokrenemo samu priču oko Potočara je detalj gde tadašnji i sadašnji načelnik G.N meni govori, onda kada su automoblili u pratnji tadašnjeg premijera već napustili mesto incidenta, da krenemo ka mestu okupljanja. Kada mu ja, ne pomerajući se sa mesta, govorim povišenim tonom da nam nedostaje petoro kolega i da moramo da ih sačekamo jer ne znamo gde se nalaze, govori mi jednu stravičnu stvar… “Nemoj da govoriš srpski“. Nije mi to bio problem, srpski sam govorio i toga dana, srpski sa ponosom govorim i u Beogradu ali i Oruikumu u Albaniji, u mom Prizrenu i Sredskoj. Ono što mi je delovalo stravično je da neko, ko treba da vodi ljude i predvodi, treba da uopšte bude opomenut od onog koga treba da vodi.
Svako dalje razmišljanje je suvišno, tu su činjenice. Nametnut nam je krivični proces gde nije tužilaštvo dokazivalo krivicu. Svoju nevinost dokazivali smo pet godina u postupku u kome čak nije ni saslušana Dijana Hrkalović.
Sistem je zaigrao na kartu protiv dva neposlaušna i luda policajca. Zaigrao sa ljudima koji su danas na optuženičkim klupama za ono što sadrži naša krivična prijava iz 2016. godine. Sasvim slučajan susret sa bivšim prijateljem, pripadnikom BIA doneo je pitanje: „Vidiš li Dućo, da ne možeš protiv sistema?“. Na pitanje smo dobili svi zajedno odgovor novembra 2022. godine.
A odgovor je ne samo da se može protiv ovakvog korumpiranog sistema, već se mora i nema tu ali. I da, pobedili smo i pobedićemo, svi mi koji na svojoj strani imaju samo jednu stvar, strašnu i nepokolebljivu, a to je istina.
#related-news_1
Istina je da smo lažno optuženi, istina je da nismo odali službenu tajnu, istina je i da smo nezakonito uhapšeni ali i otpušteni jer su to potvrdili svi sudovi koje ova država ima. Istina je i da je još previše kriminalaca preostalo u redovima naše policije i protiv toga ćemo se boriti, ja sada kao predstavnik i potpredsednik Novog policijsko sindikalnog saveza ali i kao slobodan čovek i pripadnik policije.
I siguran sam da smo Mladen Trbović i ja posle ovih šest godina zaslužili i potvrdili da časno nosimo zvanje policajaca kao i mnoge naše kolege pre i ubuduće, a drugima ostavljamo primer.
Moja je prosto poruka davno saslušana i usvojena od starijih kolega – da biste bili pravi policajac – operativac morate uvek u glavi prilikom rešavanja dela da imate ispred sebi zlatna pitanja kriminalistike. Kada na njih odgovorite tada ste uspeli i tada znate da je ključno pitanje – Zašto? Zašto se nešto desilo, zašto je neko izvršio krivično delo, zašto je izvšio ubistvo ili razbojništvo…. Zašto je neko žrtvovao svoju karijeru, zašto je morao da bude uhapšen i pritvaran, zašto se umesto sa legitimacijom borio bez nje, zašto je morao da žrtvuje i svoju porodicu i najmilije. Kada se na sve postavljeno nađe odgovor dobija se i onaj pravi odgovor a to je – Zato sam ja policajac.“
BONUS VIDEO: Milan Dumanović i Dobrivoje Radovanović o slučaju Hrkalović
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
