Matematičar o Petnici: Mislili smo da smo mi krivi

„Drugarica mi je, sa današnje distance, dosta lakoverno rekla da je tu postojao jedan predavač koji je posle nekog spontanog druženja predložio da ona bude ispred kamere njenog foto aparata, posle mi je pokazala fotografije, za koje se može reći da su izašle iz okvira umetničke fotografije i došle do budoara ili erotske fotografije“, priča matematičar o svom iskustvu iz Petnice od pre skoro 20 godina.Dodaje da je bio šokiran, ali da treba imati u vidu da je tada imao 15 godina i nije imao neko seksualno obrazovanje i iskustvo.

„Rekla je da bi bilo dobro kada ode sledeći put na konsultacije (kod tog predavača) da ja budem u blizini i da glumim njenog dečka i na pominjanje određene lozinke da uđem u kancelariju i pitam šta se dešava“, seća se Radak i dodaje da se „Bogu hvala, ništa nije desilo“.Na pitanje kako su oni tada, kao tinejdžeri, razumeli tu situaciju, on kaže da su je razumeli kao neprimerenu.„Kada su se dešavale takve situacije, i pre pomenutog incidenta su kolale neke priče a i posle, mi smo to shvatali dosta olako, da su to incidenti za koje smo sami krivi, možda ih ne bi trebalo prijaviti, nismo o tome pričali sa roditeljima, i kasnije kad bi se sreli vrlo retko smo pokretali te teme, to me sada boli jer o tako teškim temama treba govoriti“, navodi Radak.Kaže da je naše društvo takvo da se krije fizičko i seksualno zlostavljanje i da generalno može da se čuje „pusti to, nemoj o tome da pričaš, teraj dalje“.A upitan da li je u Petnici bilo nekoga kome su mogli da se obrate, kaže da mu je „skoro 20 godina kasnije, teško da priča kakvu komunikaciju su imali sa vođstvom Petnice“.„U svim drugim situacijama bila je dobra, ali mi mladi smo često verovali da smo sami krivi. Buntovnički smo to shvatali, krijumčarili smo alkohol i cigarete, videli smo to kao veoma kompleksno područje gde smo navigaciju morali da pravimo mi“, priča on i dodaje da je Petnica „mesto gde se okupljaju mladi koji misle da su popili svu pamet sveta, kada ste tinejdžer mislite da je svet vaše polje za igru“.A da li je osećaj stida razlog zbog koga mladi ćute o sličnim incidentima, on kaže „definitivno“.„Kad ste tinejdžer, kada vam se telo menja i polako sazrevate, imate veliki problem komunikacije o svim tim stvarima. Nismo imali nikakvo seksualno obrazovanje gde bi se pokrenule takve teme. Niko nam nije objasnio da takve stvari ne mogu da budu naša krivica, iako smo mi u tome učestvovali. Kada odrastate krajem devedesetih i početkom 2000-ih u Srbiji, ne možete očekivati pomoć policije i državnih organa, već možete samo sa roditeljima da pričate“, smatra Radak.Dodaje da je, na osnovu razgovora sa mladim ljudima koji učestvuju u projektu finansijskog opismenjavanja mladih u Srbiji, zaključio da su mladi danas „mnogo zreliji i spremniji da se njihov glas čuje“.„Ja pričam o vrlo talentovanoj deci za matematiku, treba da to dovedemo na globalni prosek. Krajnje vreme je da mi kao društvo donesemo zaključak da treba o tome da pričamo“, kaže on.Komentarisao je i druge slučajeve seksualnog zlostavljanja koji su u poslednje vreme izašli u javnost zahvaljujući hrabrosti žrtava, koje karakteriše kao „heroje i heroine“.„Ono što me je zabolelo kod svih svedočenja žrtava koje su prijavile slučajeve seksualnog zlostavljanja u poslednje vreme – svaki put kada neko opiše taj skandal, iz mog ugla matematičara, meni deluje da su to javno dostupne institucije – poput škola glume, pozorišta, restorana, fakulteta, dakle, ne radi se otmicama u nekim mračnim podrumima, sem žrtava niko se nije javno javio da kaže ‘bio sam tamo i video sam suze kod svoje koleginice i nisam je pitao ništa, ili sam je pitao a ona ništa nije htela da mi kaže“, navodi Radak.Dodaje da je kada je izašao tekst Jovane Gligorijević o seksualnim zlostavljanjima u Petnici osetio potrebu da kaže „da, bio sam tamo, nisam ništa učinio, pobegli smo i nadali se da se to nikad više neće desiti“.„Siguran sam, u svim tim mračnim situacijama postoje desetine ljudi oba pola, i u slučaju Petnice, apelujem na sve da izađu javno i da kažu da li su nešto videli, kako bismo sačuvali jednu sjajnu instituciju i omogućili mladima da se bave naukom, bez da jedni drugima čuvaju leđa“.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram