Ispovest oca dečaka koji je nestao u Dunavu kod Apatina: Čekamo DNK analizu, pa da ga sahranimo

Tri i po meseca je od nestanka dvojice mališana Patrika B. (10) i Antonija M. (9) koji su zadnji put viđeni živi na obali Dunava u Apatinu, kod Kajak kluba, nakon čega im se izgubio svaki trag. Tri i po meseca traje i agonija porodice Mišković, koja još uvek čeka rezultate DNK analize da bi se potvrdilo da li je utopljenik nađen kod Dalja u Hrvatskoj, 7. juna, njihov Antonijo, pišu Apatinske novine."Znam da je to moj sin, znam", ponavlja nesrećni otac Zoran kroz suze govoreći da više ne može da izdrži.Da mi je bar da ga sahranimo kako treba, da mu odnesemo cveće na grob, zapalimo sveću, isplačemo se... Ovako nismo ni živi, ni mrtvi. Svaki dan čekam... nekada kao da će doći na kapiju, onako veseo i nasmejan... a nekada bar da stigne koverat sa potvrdom da li je on u pitanju, pa da ga konačno dovezemo kući, da počiva - jada se tužni tata malog Antonija.Drugo telo pronađeno je 22. juna uveče, stotinak metara nizvodno od Apatina, u tzv. Lovrinom limanu. DNK je potvrdio da je reč o Antonijevom rođaku i drugaru Patriku, sa kojim je on 29. maja poslednji put viđen na obali Dunava, gde su pronađene i njihove patike i bicikla. Patrik je sahranjen 26. jula.Iako je i u tom slučaju rađena DNK analiza, rezultati su stigli brzo, jer je telo malenog Patrika pronađeno na našoj obali."Jasno je meni da je u pitanju inostranstvo, da sve ide mnogo sporije i preko državnih organa, odnosno Zagreba i Beograda, ali ovo je previše. Bar deset puta sam bio u Osijeku, u policiji, bolnici, ali uvek mi kažu “biće za koji dan”. Posle par dana zovem, kažu nije gotovo, da se javim opet za koji dan. Te bili su godišnji odmori, te doktor koji to radi nije trenutno tu, te negde zapelo u Zagrebu... Nemam više snage, samo želim da donesem telo svoga sina i dostojanstveno ga sahranim", apeluje Antonijev tata Zoran.

Kaže da ne može da prežali kako ga nije prepoznao kad je išao na identifikaciju u Osijek."Zbunila me majica. Bio je u školi u plavoj, bili smo ubeđeni da je u njoj i otišao u vožnju, a utopljenik čije sam slike gledao je imao crvenu... Lik nisam mogao dobro da vidim, telo je dugo bilo u vodi, promenilo se", uz suze priča Zoran. Dao je krv za DNK analizu i tek kad je došao kući, kaže, rekonstruisao je dan i shvatio da je bilo prostora da se dečak presvuče u crvenu majicu..."Nije bilo nikog kod kuće, niko ga nije video u crvenoj majici, a ja sam bio ubeđen da je bila plava... Sad sam ubeđen da je to moj Antonijo... Samo da se ovo sve završi pa da možemo u miru da tugujemo, da znamo gde mu je grob...", kroz suze priča Zoran.Supruga Marina nemo sluša razgovor, držeći u naručju mlađeg sina, Aleksandra (2). Po rečima njenog supruga, cela situacija se odrazila i na njeno zdravlje, zbog čega je čest pacijent Hitne službe Doma zdravlja."Život ide, dani prolaze, a mi kao da smo zaglavili u tunelu iz kog nema izlaza. Imam utisak da ludimo i supruga i ja. Gledamo u ovo mlađe dete, ono traži svoje, ali nam je Antonijo stalno u mislima i pred očima. Znam da samo želim da ga donesem kući, da znam gde mu je grob...", završava svoju ispovest Antonijev otac Zoran Mišković.BONUS VIDEO: