Piše Ivan Milićević: Ko i zašto krije identitet saputnika Uroša Blažića iz noći masakra?

Dve ključne i podjednako uznemirujuće vesti sa stranica crne hronike obeležile su početak ove radne nedelje.

Prva - da je policija posle kraće potrage, podvlačim „kraće“, uhapsila pijanog i drogiranog vozača, koji je na Novom Beogradu pokosio dečaka na pešačkom ostrvu, a potom pešice pobegao. Zahvaljujući izjavama svedoka, podvlačim „svedoka“, sa odbeglim vozačem uhapšen je i njegov suvozač, ispostaviće se kasnije supruga, koja je, takođe, iz mesta popila krivičnu prijavu i završila iza brave.

Druga vest, koja zapravo i nije bila vest za one koji nemaju kratkotrajno pamćenje, glasila je da ni posle 18 meseci, podvlačim „18 meseci“, ni policija, ni Više javno tužilaštvo u Smederevu, nisu identifikovali mlađeg muškarca kog su brojni svedoci, podvlačim „brojni svedoci“, videli sa masovnim ubicom Urošem Blažićem, u noći masakra u Duboni i Malom Orašju i još ga pride detaljno opisali.

Dok prva vest jasno dokazuje da je policiji za identifikaciju odbeglog vinovnika jedne nesreće dovoljno između četiri i šest minuta, kao i još minut i po za njegove saučesnike, druga vest podsetila nas je najpre da vinovnik jednog masovnog zločina može uspešno da izmiče policiji čitavu jednu noć, a potom i uverila da njegov mogući saputnik ili saučesnik, komotno može da ostane nepoznat punih godinu i po dana. S tendencijom ka večnosti.

Prvu vest objavili su svi mediji. Drugu – nezavisni.

Jer, ukoliko ste propustili poslednju informaciju koja svedoči o besmislu naše stvarnosti i prividu postojanja pravosudnog sistema, evo kratkog podsećanja: Svedok na suđenju Urošu Blažiću dao je detaljan opis osobe koju je u noći masakra video s njim, a koju tužilaštvo do danas nije identifikovalo niti saslušalo. Još kraće: Tužilaštvo ignoriše tvrdnje svedoka da je Blažić streljao komšije u prisustvu nepoznatog muškarca.

Mimo ove elementarne i ključne informacije, čijem organizovanom zataškavanju očigledno svi upravo svedočimo, okončana je višemesečna istraga, podignuta optužnica i otpočeo sudski postupak.

U sudskoj, tužilačkoj i policijskoj praksi nezabeleženo je da se u istrazi bilo kog krivičnog dela pojavi informacija i izjava svedoka  da je neki okrivljeni imao saučesnika, a da se te tvrdnje do podizanja optužnice ne provere. Takođe je nezabeleženo da neki optužni akt, među dokazima sadrži iskaz svedoka sa takvim tvrdnjama, a da tužilac nigde ni ne pokuša da objasni s kog Marsa su pale takve tvrdnje, odnosno ko je zapravo osoba koju su svedoci videli, ako su je uopšte videli.

Nezabeleženo je da se usred nekog suđenja, misteriozna osoba poziva kao svedok i premijerno saslušava u sudnici umesto u kabinetu tužioca. Nezabeleženo je da se na nekom suđenju umesto misterioznog, javnosti potura drugi svedok.

Nezabeleženo je da sve to raskrinkava onaj prvi očevidac i još jednom, u punoj sudnici daje pun opis misterioznog Blažićevog saputnika. Zalud. Posebno je zabrinjavajuće što ni advokati oštećenih porodica ne insistiraju previše na pitanju misterioznog saputnika, niti se bilo ko trudi da to čuje od samog Blažića. A bogami ni od tužioca.

Nezabeleženo, neviđeno, nadrealno…

Malo je verovatno da bilo gde na svetu postoji država koja bi bila sposobna da dva najbitnija suđenja, za dva najveća zločina u svojoj istoriji, pretvori u ovako negledljiv cirkus. Organizovanu sprdnju.

O čemu se ovde zapravo radi, da li je moguće da država svojim nečinjenjem opstruiše sopstveni postupak, lišena svake empatije prema porodicama devet streljanih duša? Da li je moguće da se posle svega što se dogodilo u maju prošle godine, neko ko je na ovaj ili onaj način bio povezan sa događajima, štiti na ovako uvredljiv način? Da li je moguće da je ispričana priča o vojnim kamionima ispred Blažićeve kuće dan nakon zločina, bitnija od provera navoda svedoka i otkrivanja identiteta neposrednog svedoka masakra?

U izostanku odgovora i objašnjenja, javnosti preostaje samo nagađanje. Spekulisanje. Iskorak u prostor u kom istina zauvek ostaje u magli.

A to je, verovatno, i cilj.