Šetnja tokom policijskog sata: Grad u kliničkoj smrti

Semafori rade po svom programu, stojiš na crvenom u potpunoj tišini i po navici bacaš pogled u retrovizor. Iz ogledala bije praznina.Nema ludaka koji uz škripu koče, nervoznih da sviraju na žuto, tinejdžera odlutalih misli koji se lenjo vuku preko pešačkog prelaza, lepotica koje tih nekoliko sekundi koriste da poprave šminku, samo kroz otvoren prozor dopire cvrkut ptica iz Banjičke šume. Pomalo podrugljiv, reklo bi se.Došlo je njihovih pet minuta, tačnije šezdeset sati da stave do znanja kako postoje, dozivaju se i vesele izvan ljudskih problema i muka, karantina, zabrana. Njihovim pojem odzvanja i prazna Knez Mihailova, prvi put u životu ih tu čujem.

Uškopljeni ljudski žamor ostavio im je svu slobodu ovog sveta, kao i jednom beskućniku nalakćenom na klupu u Karađorđevom parku. Nedaleko od njega patrola komunalne policije se pravi da ga ne primećuje. Šta bi i kuda s njim? Lična karta je poslednje što mogu naći u njegovom džepu, adresa mu je tu gde zanoći a i nesolventan je za kaznu od 150.000 dinara. U njegovom praznom pogledu se čita neka nova tuga, pomešana sa začuđenošću: kao da se pita gde nestadoše svi ti ljudi u njihovoj trci i užurbanosti, kakva ih to sila pomete sa trotoara i ulica, nikog da mu se smiluje sitninom iz novčanika ili da ga u sili svojoj odgurne. Ni on ne zna gde bi sa tom svojom slobodom, privilegijom koju mu je iznedrila beda i odmetništvo od života pa se presamitio preko one klupe i ne mrda.Kolika li je trava na stadionu Crvene zvezde. Kome li gore svetla u podne u kandelabrima na Auto komandi? Tu je već „gužva“. Tri automobila u kružnom toku: kombi neke ekspres pošte, dostava hrane i reporter na jednom od besmislenijih zadataka u karijeri sa idejom da pribeleži tišinu.Ovlašan pogled na zmiju auto-puta, samo jedan crveni autobus u daljini, kao da dolazi niotkuda.

Pustoš Slavije, Nemanjine, Beogradske...Rđaju tramvajske šine, u njihovim žlebovima se naselila prašina i uskoro će, ako tramvaji nastave da spavaju, iz nje nići travke, vesnici nadmoćne prirode koja je juče u gradu bez ljudi proslavila svoj dan, a izgleda da njeno vreme tek dolazi.U tišini i bez fanfara je prošao i dan Novog Beograda, na jučerašnji dan je 1948. godine počela izgradnja grada na levoj obali Save. Sunča se asfalt njegovih širokih bulevara željan točkova i buke, sivi blokovi liče na prinudne Alkatraze a čuveni splavovi, mesta zabave i greha, samuju na obali kao i restorani stolica izvrnutih naopako.Beogradski mostovi se lenjo izvijaju preko reke, zaludni i obesmišljeni. Oni koji slave Lazarevu subotu proslavljali su je bez gostiju, dečica su ostala bez venčića i zvončića, crkve bez vernika praznih naosa i dvorišta. Prisilno je preskočen radosni ritual Vrbice.

Tragovi vanrednog života na raskršću ulica Kneza Miloša i Kralja Milana. Lajt šou rotacija sa nekoliko poprečenih policijskih kola, jedan kombi hitne pomoći, mora se u žutu traku pred policijom.„Danas te niko neće dirati, mali“, pomalja se stih čuvene pesme Zabranjenog pušenja o danu kada je otišao Hase. Na Terazijama nekoliko radnika gradskog komunalnog preduzeća osvežavaju horizontalnu signalizaciju, danas im ne smeta niko. Na jednoj gumi automobila bleštavo belom farbom ostaće zapisano sećanje na dnodnevni policijski sat i na popodne kad je moj „reno“ bio jedini automobil na Terazijskom platou.Pustinju Trga republike remeti samo dostavljač hrane koji parkira bicikl uz jednu klupu i seda da predahne. Uz policijske automobile, oni su najprisutniji na beogradskim ulicama. Zašto li su Beograđani kupovali onoliki provijant, ako sad naručuju hranu, da mi je znati?

Iluziju života u Knez Mihailovoj održavaju dva čuvara jednog kafea koji su ispred izneli sto i pijuckaju kafu, valja izdržati 60 sati. Njihov kolega na sličnom zadatku koji pazi na obližnju banku izmileo je na ulicu i pita za cigaretu. Dao je pare nekom od onih biciklista da mu kupi duvan ali izgleda da je taj po „ronhil“ otišao u Rovinj. Već tri sata ga nema, pitanje je da li će se pojaviti. Dok mu savijamo cigarete, iza ćoška se pojavljuje revnosna policajka rešena da odsvira kraj druženju. Trojica na jednom mestu, to je sada već masovno okupljanje. Sa jednom cigaretom među prstima, drugom za uvom čuvar banke nestaje u pasažu – mora da bude unutra, nas čuvaju ausvajsi.

- Ima li kriminala, ko sada i šta krade? – pitamo čuvarku reda.- Šta stignu, eto obili su jednu mesaru! – kaže policajka.Mesaru u vreme posta? E, Srbi, Srbi, predsednik se ubi da nabavi respiratore a vama je do paufleka i krmenadli.Dnevnu rutu šetnje završavamo na Kalemegdanu. Pada mi na pamet anegdota sa jednom koleginicom koju sam, svojevremeno poslao na sahranu nekog mafijaša a ona, ili je zakasnila ili je pogrešila večna lovišta, dolazi raportira:- Šefe, bila sam na groblju, tamo nema žive duše!Tako je i u najpoznatijem beogradskom parku. Prstohvat prašine na šahovskim tablama, skupljaju je i prekrivke tezgi sa suvenirima, frižideeri sa sladoledom, tobogani i vrteške vape za decom. Spomenici velikana su postali osmatračnice za golubove, na svakoj drugoj glavi čuči po jedan. Vojislav Ilić i Đura Jakšić drže propisanu distancu jedan od drugog, na stazi koja ih deli odomaćila se veverica.Povremeno se oglasi neka životinja iz Zoološkog vrta, kao da poručuje: vidite kako je nama ceo život. Između zidina kod crkve Svete Petke dopiru jednolični udari, istraživačko novinarstvo otkriva ženu koja u dvorištu kućice naslonjene na crkvu drvenom palicom istresa tepih. Mora da je popadija, a sudeći po oblacima prašine tepih odavno nije gledao svetlo dana.

Noć u praznom gradu

U noćnu patrolu krećemo iza deset časova. Semafori i dalje nepotrebno troše struju, ona dva –tri automobila koja smo locirali na putu od Voždovca do zgrade Vlade bi se snašla i bez njihovih svetala.Kola hitne pomoći se nisu morala snalaziti u gužvi i bio je nepotreban i onaj jedan kratki urlik sirene, cela ulica Neznanog junaka je bila njihova.

Bio je to najbrži đir kroz grad sa najmanje potrošenog goriva. Pustoš noću je podnošljivija od one dnevne, mir nekako ide uz ove sate a prednost policijskog sata je i prazno parking mesto koje vas uredno čeka.

U međuvremenu, stupila su na snagu ona dva sata slobode za vlasnike pasa i oni su se razmileli po naselju. Psi se lavežom dozivaju, uzbunjujući četvorku slobodnjaka koji su već bili polegali a sada kreću da vide ko im to remeti teritoriju. Orijaškom jurnjavom stavljaju do znanja tim gospodičićima čija sloboda doseže do kraja povoca da je njihova bezgranična i ne podleže propisima i satnicama.Njima ovih dana zavide i psi i ljudi.