0
Iz opštine Aleksinac preneli su uveravanja iz kompanije Gramer, da ova fabrika ne planira dalja otpuštanja i praktično demantovali navode Udruženih sindikata "Sloga". Iz ovog sindikata, koji ima podružnicu u fabrici, tvrde da je radnicima usmeno saopšteno ne samo da će još njih biti otpušteno, već i da će postepeno firma prestati sa radom zbog ozbiljne finansijske krize. Ipak, najozbiljnija kriza je u životima 90 žena koje su prošle nedelje porukom na telefonu obaveštene da za njih u Grameru - više nema mesta.
Otpuštena je u 15 do 9 uveče, putem SMS poruke, prošlog četvrtka. Danijela Pavlović ima 40 godina i troje tinejdžera. Sastajemo se ispred fabrike u kojoj je 10 godina šila presvlake za sedišta i druge delove enterijera automobila.
„Uopšte nije bilo pravila i ne znam ni sama po kom pravilu su nas uopšte otpuštali. Žene koje su radile za vreme korone, žene koje nisu imale ni dan bolovanja, žene koje su išle preko 100 posto i one su isto dobile otkaz“, kaže Pavlovićeva, bivša radnica fabrike Gramer u Aleksincu.
Da će neke iz Gramera otići, mogle su da naslute, jer su mnoge radnice veoma često upućivane na plaćeno odsustvo. Pre potresnog SMS-a, od koleginica koje su u tom trenutku bile u fabrici, dobila je fotografiju spiska žena koje će biti otpuštene. Pronašla je tu i svoje ime.
„Svi iz straha smo ćutali, da ne bismo dobili taj otkaz, jer pola Aleksinca zavisi od tog Gramera. Svi smo u kreditima „do guše“, pola nas su samohrani roditelji“, priča Pavlovićeva za N1.
Pritisak na poslu, smenovođa nad glavom koji vrši pritisak da se maksimalno ubrza rad. O tome govori kao nečemu što je u trenucima kada je bilo posla – bilo „normalno“ i niko nije smeo da se buni. Sposobnije i mlađe prebacivane su sa jednog na drugo radno mesto, a rukovodioci su im govorili da o svakom vode listu efikasnosti i ponašanja. Svoju nikada, kaže, nije mogla da vidi.
„Mislim da ne treba niko da ćuti i da svako treba da kaže šta se radi i kako se radi, da ne bi prošli isto kao što smo mi prošli. I mislim da je svih 90 žena trebalo da istupi i javno da iznese. Ali, opet, svi iz tog prokletog straha – dal’ će da pređu u Magnu ili tu novu rusku firmu ili negde ili im neko preti“, priča.
Dok čeka odgovor iz susedne, kanadske fabrike Magna, gde je bila na razgovoru za posao, i za koju kaže da je njoj i koleginicama jedini izbor u Aleksincu, čisti lokale i tuđe stanove za novac, što je činila i ranije kako bi dopunila skromna primanja. Pomaže joj starija ćerka.
„Ova starija je pošla u Jagodinu, u deset ujutro krene na posao, u dva noću dolazi. Da bi pomogla meni, što sam dobila otkaz, da školujemo mlađu sestru“, priča za N1 kako se snalaze posle ovog otkaza.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
