10
U vreme kada je građen hotel "Jugoslavija" zakonom nije bila zabranjena upotreba azbesta i on je imao široku primenu kao vatrootporni materijal. Kasnije je taj materijal zabranjen za upotrebu zbog svoje toksičnosti. Zato je sada kada se ruši građevina u kojoj ima azbesta, neophodno je strogo voditi računa kako se on uklanja, jer svako nestručno rukovanje ovim materijalom je potencijala ekološka bomba, upozoravaju za Nova.rs stručnjaci.
Rušenje hotela „Jugoslavije“, jednog od simbola Beograd, počelo je juče. Teška mašinerija stihijski razara sve pred sobom, a ovo bi moglo da izazove ekološku katastrofu za Beograd. Naime, prilikom građenja ovog zdanja korišćen je azbest, koji je zabranjen za upotrebu već više od 30 godina, posle istraživanja zapadnih zemalja o njegovoj štetnosti, a ovoj odluci se pridružila i naša zemlja, objasnio je za Nova.rs Dejan Bojović, diplomirani inženjer i predsednik Srpske asocijacije za rušenje, dekontaminaciju i reciklažu.
10
0
30
„Azbest jeste korišćen u gradnji hotela ’Jugoslavija’ jer je zbog tadašnjih zakona i protivpožarnih puteva, morao je da se stavlja jedan vatrootporni materijal, a on je u to vreme bio u upotrebi. Moram napomenuti da još nije napravljen bolji vatrootporni materijal od azbesnih vlakana. Koristio se ili čist azbest ili mešan sa cementom koji se stavaljao u zidove objekta, protivpožarne puteve, kanali od kablova. Bilo je dosta azbesta tada u objektima jer je bio realtivno jeftin materijal, a činio je veliki posao“, priča Bojović.
On ističe da je 1990-ih godina azbest zabranjen za upotrebu u celoj Evropi i Americi jer utvrđeno da izaziva silikozu, odnosno rak pluća. Tada je počeo da se uklanja pošto je dokazano da je upotreba tog materijala bila uzrok velikog broja obolelih.
„Sa uklanjanem se počelo i u našoj zemlji, donet je zakon da se više ne proizvodi i ne ugrađuje. Međutim, sada imamo neke nove navike, lošu praksu i pravila koja niko ne poštuje. Šta je problem kod nas? Postoji pravilnik o radu sa azbestom i njega je uradilo Ministarstvo za zaštitu životne sredine. On ima svojih manjih nedostataka, ali najveći problem je što mi nemamo školu, niti zanimanje za uklanjanje azbesta. Mi smo kao asocijacija, pošto smo članovi Evropske asocijacije, počeli da pravimo bazu za te stvari, zajedno sa Evropom i dajemo sertifikate firmama koje to mogu da rade. Postoji prepoznavanje azbesta, uklanjanje, odnosno skidanje azbesta, njegova pakovanje i odvoz na trajno zbrinjavanje, to je procedura. Azbest je vrlo opasan materijal, koji utiče direktno na javno zdravlje, on se uklanja pod posebnim uslovima. Izašla je još jedna direktiva o azbestu u Evropi, ali još nije kod nas došla“, objašnjava.
Prema pravilu, pre bilokakvog rušenja objekta mora bezbedno da se ukloni azbest.
„Samu operaciju rušenja nemamo definisanu zakonom, rušenje ne postoji faktički, imamo ga kroz neki deo pripremnih radova, ali pripremni radovi su organizacija gradilišta. Imamo jedan član zakona o uklanjanju objekta, ali uklanjanje i rušenje nije isto. Takođe, imamo Uredbu o upravljanju otpadom od rušenja i građenja koja je novijeg datuma i koju je uradilo ministarstvo. Taj dokument zahteva odvajanje na licu mesta otpada od rušenja, što u slučaju hotela ’Jugoslavija’ ne vidimo“, ističe predsednik Asocijacije.
Još jedan od niza problema, primećuje se u Pravilniku o upravljanju građevinskim otpadom, jer se njime građevinski otpad tretira kao običan komunalni otpad, a ne bi trebalo tako. Nedostatak je i to da rušenje može da izvodi firma koja zida građevinske objekte.
„To je nebulozno, jer se nigde u svetu to ne dešava. Rušenje zahteva određenu proceduru, koju u ovom slučaju takođe ne vidimo. Na ovom objektu se vidi da nisu skinuti vrata i prozori, vidi se da nije skinuta izolacija, nije skinut azbest i sa druge strane stvara se velika količina prašine koja je opasna. Tako se ne radi nigde, ali kod nas pošto nemamo pisana pravila, sve se radi po nekim nepisanim „, priča nam inženjer.
Ističe da je važno napomenuti da se mora insistirati da izvođač radova ima licencu za tu vrstu poslova i da ima projekat rušenja, koji je je u Srbiji „fatamorgana“.
„Mora da spostoji neka procedura kako se nešto radi. Puna se usta svima cirkularne ekonomije i zelene tranzicije, a pogledajte tu količinu otpada od koje ne možemo napraviti ništa već će sve biti smeće. Gde će da ga baci? Šta će da radi sa njim? To nisu male količine materijala. Čak ne može ni u Vinču da se pošalje, jer u mešanom obliku oni neće da prime, preuzima se samo selektovani otpad. Tu je previše stakla koje je za svaki uređaj za reciklažu smrt. Ovo je jedan način na koji nije smelo da se radi. Ovo je slika koja ide u svet, a moram podsetiti da je Beograd bio domaćin u junu Evropske konvecije Asocijacije za rušenje, dekontaminaciju i reciklažu. Srbija je deo Evrope u svemu tome, i stvarno nije u redu da ovakva slika ide u svet, jer će nam se svi smejati“, naglašava Dejan Bojović.
On naglašava da azbest predstavlja ogromnu opasnost za sve ljude koji žive u Beogradu.
„U vazduhu je azbest preopasan, jer je dovoljna jedna čestica, malo vlakno da uđe u disajne puteve i da se osoba, za period od 15 godina, razboli, a da ni ne zna od čega. Zbog toga se u Americi i Evropi i drugim zemljma uklanja. Mi se bavimo time, promoteri smo nove industrije, borimo se da to uđe u zakon. Nemamo problem da kažemo ono što stoji i za šta se borimo. Ne može da se radi ovako, to je jedna ozbiljna radnja. Pogledajte koliko se ruši po Beogradu, na neadekvatan način, pogledajte samo prašina koja se stvori tamo, ona takođe veoma zagađuje vazduh. Smatram da prašina iz ovakvih rušenja zagađuje vazduh više nego bilo šta drugo“, kaže Bojović.
67
19
0
Objašnjava da je problem firme koja konkretno ruši hotel „Jugoslaviju“, a koja je rušila i na Slaviji, što nema reference, nema obučene radnike da se bave tim poslom. Za taj posao mora da se prođe obuka, trening i škola, baš zbog opasnih materijala i njihovog selektovanja.
„Prenos znanja je važan posebno zemlji kao što je naša gde je ekpanzija građevinske industrije i gde ima toliko divljih deoponija. Samo u Beogradu je njihov broj enorman. Voćnjake zasipamo šutom, u Boleču, nekadašnji PKB, voćnjaci su zasuti. Svi su u opasnosti tamo gde se ruši, ljudi koji tamo rade, okolina, posebno u ovo vreme. Sada je nizak vazdušni pritisak, čestice lepršaju i kada vetar dune to napravi haos, vlakna su toliko mala i sitna, a štetu koju prave su ogromna“, ističe naš sagovornik.
Podseća na primer kada je u Blok 44 na Novom Beogradu, pokušano da se o državnom trošku ukloni azbest u stambenim blokovima, ali je ceo slučaj zataškan.
„Mnogo je azbesta u našim objektima, a vidimo sada ekspanziju raka pluća. Mi ne treba da izmišljamo toplu vodu i rupu na saksiji, nego da se pridržavamo svega što i drugi rade. Azbest se uklanja u hermetički zatvorenim uslovima, koriste se usisivači, radnici moraju biti potpuno zaštićeni sa kiseoničnim bocama. Azbest se mora na licu mesta seći, pakovati, skidati i kao takav izneti na mesto za trajno deponovanje“, naglašava on.
Kako nam objašnjava, Asocijacija ima bazu firmi koje to rade u našoj Zemlji, sertifikovane su i obučene su od strane stručnjaka.
„Veliki problem predstavlja što u Beograd ne postoji mesto za trajno zbrinjavanje azbesta, u akcionom planu piše da ga moraju imati. Pre nekoliko godina smo objavili da svim lokalnim samoupravama nudimo besplatan projekat za trajno zbrinjavanje azbesta, ali se nijedna se nije prijavila. Što se tiče hotela ’Jugoslavija’ lično sam upozorio, još pre dve nedelje da ima azbesta, ali oni su isticali nešto drugo. Azbest je opasan i ovakva način rušenja je sramotan. Ovde je izvođač ludo hrabar jer mu je sve prošlo. Ali i on ima problem, jer za svaku određenu radnju morate imati licencu, ne može da se poistovećuje licenca za izvođenje građevinskih radova sa rušenjem“, zaključio je Dejan Bojović.
Milenko Jovanović, nekadašnji načelnik u Agenciji za zaštitu životne sredine, ističe da ako je tačna informacija da u hotelu „Jugoslavija“ postoje tone azbesta, to predstavlja veliki problem. Navodi da sve dok je „taj materijal u mirnom stanju“ nema opasnosti, ali kad apočne da se kruni i lomi, što se dešava u hotelu „Jugoslavija“ dolazi do zagađenja.
„Ukoliko se takav materijal ne lomi i ne drobi, neće se emitovati mnogo u vazduh. Problem nastaje kada krene da se lomi, ruši i kruni. Azbest je kod nas zabranjen, skidanje mora da bude pod posebnim uslovima, koje uključuje vodene zavesa, balon oko gradilišta, radnici moraju biti maskirani i strogo se mora voditi računa gde se to deponuje. U ovom slučaju bojim se da će to završiti na nekoj deponiji. Azbest se jedino adekvatno može pohraniti i sahraniti u neki stari rudnik, jer je u zemlji potpuno bezbedan, ne može da otruje vodu, ne može da otruje vazduh, ali to nije država rešila procedorualno“, naglašava Jovanović
Ističe da je neophodno rešiti problem adekvatnog transporta i deponovanja.
„Ovo je potencijalno veliki problem. Da li ovi, koji nisu u stanju da naprave ništa kako treba, mogu da se izbore sa rizikom sklanjanja i deponovanja azbesta? Ukoliko je azbest tu, radnici tamo ne smeju da rade bez specijalne zaštite. Da li ima zavesa koje će sprečiti da prašina izađe u vazduh? Ne znamo istinu. Sve i da se najbolje i najbezbednije ukloni, transportuje, gde će biti odložen? Takav materijal ne može da se preradi i reciklira. Naravno, ne bi trebalo da se stavi u izvor pijaće vode. To je opasan otpad, ima svoj način i proceduru gde treba da se smesti. U zakonu to možda i piše, ali ko to radi? Ko ima akreditaciju da to radi? To su tajne“, isitče stručnjak.
Bonus video: Protest zbog rušenja hotela Jugoslavija
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare