Piše Ivan Mrđen: Ponekad treba verovati u čudo

Deo te drame sam preneo i u pismu koje sam, u očajanju, uputio u “Singapur airlines”, koje ovom prilikom prenosim uz neznatna skraćenja:

Poštovani, moje ime je Ivan Mrđen. Pišem vam iz Melburna, gde sam u poseti mojoj ćerki i njenoj porodici. Moja supruga i ja živimo u  Beogradu, oboje smo u penziji.

Ja sam čitav radni vek proveo u novinarstvu, više od četrdeset godina na uredničkim i menadžerskim pozicijama. I dalje pišem za portal Nova.rs i aktivan sam na društvenim mrežama. Iz Melburna i ove godine izveštavam sa Australian opena.

Moje teme, uglavnom političke, nisu za širu publiku, ali sam nedavno imao tekst koji je videlo više od 200.000 ljudi, ne samo iz Srbije. 

Autor sam dvadesetdve knjige različite vrste, od romana do priča za decu.

Ovaj način predstavljanja trebalo bi da zainteresuje nekoga iz vaše kompanije da pokuša da mi pomogne. Često dolazimo u Australiju i uglavnom koristimo usluge Singapur airlinesa. Tako smo i ovog puta iz Dubaija, gde nam živi druga ćerka, stigli u Melburn letovima SQ 495 (Dubai - Singapur) i SQ 217 (Singapur  - Melburn). Ovaj drugi let započeli smo u subotu 10. januara 2026. u 11.00 po lokalnom vremenu.

U mojoj mladosti bio je veoma popularan vic o prednostima avio-saobraćaja: Doručak u  Londonu, ručak u Parizu, večera u Beogradu, a kofer u Istanbulu! Nekako sam uspeo da to nadmašim, putujući na ovogodišnji Australian open, ručao sam u Dubaiju, doručkovao u Singapuru, večerao u Melburnu,  ali mi je ručni kofer, onaj koji sam lično uneo u avion, završio na nekom nepoznatom mestu.

Problem je, međutim, što je zbog važećih bezbednosnih propisa, u tom koferu bio i moj laptop, bez koga mi je praktično nemoguće izveštavanje sa ovog velikog sportskog događaja.

Da se to dešava Mister Binu publika bi se slatko smejala, jer sam ja svoj kofer stavio u boks iznad sedišta, i na njega stavio jastuče koje mi uglavnom smeta pri letovima "Singapur airlinesa" (ja sam malo punija osoba).

Sedmočasovni let sam uglavnom prespavao, tako da nemam pojma šta se u međuvremenu događalo iznad moje glave.  Bilo kako bilo, kad smo sleteli, ja sam ispod istog onog jastuka uzeo kofer za koji nisam uopšte sumnjao da nije moj. Ista boja, ista veličina i oblik, ista ručka na izvlačenje...

Tek kad sam stigao u stan moje ćerke čekalo me je ogromno iznenađenje. Nisam mogao da poverujem šta sam zatekao u tom koferu: dečja garderoba, sitni pokloni, dva para naočara, knjiga, dve lutke, komplet pelena... Tada sam shvatio da taj kofer najverovatnije pripada četvoročlanoj indijskoj porodici, koja je imala sedišta u istom 32. redu, ali, na žalost, ništa od tih stvari nije sadržavalo neki trag da ih kontaktiramo. 

Mi smo taj kofer odneli u "izgubljeno-nađeno" na melburnškom aerodromu, u nadi da će to učiniti isto tako iznenađeni saputnici kad otvore onaj moj kofer. To se, međutim, do sada nije dogodilo…

Ostala mi je još nada da će glava ove porodice, kao i svi savremeni ljudi, umeti da otvori moj laptop i pošalje mi mejl ili mi se javi preko medija i društvenih mreža koje koristim. 

*

Ako sam uspeo da zadržim vašu pažnju, sada ću vam napisati šta ja očekujem od “Singapur airlinesa”, kao jedne od najboljih aviokompanija u svetu.

To niste postali samo zahvaljujući modernim i sve boljim avionima, nego i stalnom brigom za putnike i njihove želje, ali i realne probleme koje imaju na putu. Posebno na ovim interkontinentalnim letovima. 

Očekujem da neko ko pročita ovo pismo ima dovoljno kompetencija da preduzme nešto što nije uobičajena procedura. Da kontaktira putnike sa tog leta iz zone oko mog sedišta (32K) i da ih upita da li im se dogodilo nešto čudno sa ručnim prtljagom.

Takođe, da obavesti pomenutu porodicu (izvinjavam se što sam na osnovu svog utisak napisao “indijsku”) da je njihov kofer na aerodromu u Melburnu.

Meni, lično, veoma je važno da nekako dobijem svoj laptop. U njemu su tekstovi za četiri knjige koje pripremam, u njemu su tekstovi mojih već objavljenih knjiga, fotografije i dokumenti… U njemu je veći deo mog života.

Pomenuo sam Mister Bina i film. Mislim da bi dobar scenario mogao da se napiše kako je neki preduzimljivi i agilni službenik “Singapur airlinesa” odlučio da poveže ljude koji su u tom kratkom periodu bili saputnici i pomogne im.  

Možda u ovom trenutku ona deca više tuguju za svojim lutkama i poklonima nego ja za mojim laptopom.

* * *

Pre desetak dana iz “Singapur airlines” su mi javili da su kontaktirali sve putnike sa ovog leta i iz dela aviona oko mog sedišta, ali da niko nije imao problema sa prtljagom. Uključujući i već pomenutu “indijsku porodicu”… Čak su mi predložili da pripreme dokumentaciju, kako bih na osnovu svog putnog osiguranja mogao da makar malo “izvadim štetu”…

A onda, k’o grom iz vedrog neba, stiglo nam je pismo iz “Quantasa” da kofer sličnog oblika i slične sadržine već danima stoji u njihovoj službi “izgubljeno – nađeno” na melburnškom aerodromu. Koji je već iste večeri preuzeo Mirin i moj zet Kameron, tako da sam tačno mesec dana po našem dolasku kompletirao svoj prtljag.

Najverovatnije je da je neko ko je takođe greškom izneo moj kofer iz aviona “Singapur airlines” odmah imao sledeći let preko australijske avio kompanije, pa je kad su shvatili da to nije njihovo odmah predali u “Quantasovu” službu za lutajuće prtljage…

* * *

Čitavu priču sam ispričao da bih koliko toliko ohrabrio sve one koji strahuju da u zemlji Srbiji još dugo neće doći do ozbiljnije promene i koliko tolikog približavanja nekoj normalnosti. Ponekad zaista treba verovati u čudo… A da bi se neko čudo i dogodilo ponekad je potrebno i učiniti nešto izvan uobičajenih procedura, uz veru u sopstvenu vrednost i važnost…

Ne bih da dalje raspredam “šta je pisao hteo da kaže”. Kome je jasno jasno je, kome nije – ne vredi ni da pokušam da objasnim. Znam samo da sam se, lično ja, nekako brzo privikao na “alibi”, kako bez laptopa nemam mogućnosti da se javljam sa ovog putovanja ili da komentarišem aktuelne događaje…

Problem je, u stvari, što ono što sam prekjuče mislio da je važno već juče nije nikoga interesovalo, ali to je već tema za poseban osvrt. Zato mi se i učinilo da ima smisla da makar moje prijatelje obavestim o srećnom i pomalo neočekivanom ishodu odiseje mog laptopa…