Romi ispod Pančevca: „Vule, Vučiću, i mi smo Beograđani“

Podeli:
Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

“U 21. veku smo, a vidi gde živimo. Gospodine, Vule, Vučiću, i mi smo Beograđani. Ne ide se u Evropu dok Romi ovako pate”, poruka je koju na sav glas šalje Esad Gaši stanovnik romskog naselja ispod Pančevačkog mosta. U samom centru Beograda, na domak civilizacije, a tako daleko od nje. Ovo su priče ljudi čije su prve “komšije” pacovi i zmije - tako živi oko 200 romskih porodica nedaleko od centra Beograda.

Udžerice, nepregledne gomile đubreta i miris koji se ne da lako opisati, ali se pamti i uvlači u nozdrve. Musava, bosa, čupava deca. Svi su željni pažnje, željni da im neko pomogne, da ih sasluša. Socijalna pomoć, dečiji dodatak i prebiranje po kantama – od toga, kažu, namaknu neki dinar, ali nedovoljno za život dostojan čoveka.

Željni su da neko progovori o njihovim problemima, željni normalnosti. Na pitanje kako žive odgovaraju uglas: „nikako“ i „katastrofa“.

„Sakupljala sam limenke, ali to nešto slabo ide. Sada uglavnom idem po granje i drva“, dočekuje nas Nadira. Zna da je rođena je 1952. godine, ali nije sigurna koliko godina ima. „Računaj, imam 60 i nešto“. 

Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

Retko ko ih obilazi. Kažu, bili su jednom iz opštine Palilula da im podele neke pakete i to je sve.

Easad uporno apeluje na predsednika države Vučića da ponofne. Priznaje i da glasa za njega.

„Vule, kada te molim, brate. Neka nam donesu neke kontejnere, da ne bude više ovoliko đubre, da to sakupimo. Ovde je svaki dan požar. Pacovi ovoliki, pojeli su našu decu“, priča nam Esad koji je spontano preuzeo ulogu našeg vodiča kroz ovo naselje. Ima 40 godina, sa Kosova je došao u Beograd i baš tu, ispod Pančevca stvorio je i porodicu, tu mu se rodilo osmoro dece.

Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

„Dođite da vidite, ja odgovaram za vas“, odvodi nas naš domaćin u svoju kuću. Trošno, memljivo, tu je i stari televizor, da pomalo prkosi ambijentu. Tu su i deca, baš kao i sva današnja deca zagledana u telefon.

„Deca mi idu u školu. Imam i ličnu kartu. Samo mi treba malter, cement, blokovi da sagradim makar dve sobe. Sam mogu da budem svoj majstor“, voleo bi Esad da svojoj deci pruži neke bolje uslove.

Ipak, kaže i da ne bi išao da živi na nekoj drugoj lokaciji.

„Ovde su mi se i deca rodila, neću da idem odavde. Gde da idem – u Borču, Ovču, Jabučki rit. Da idem po njivama. Ja ne bi’ išao odavde ni za živu glavu“, buni se Esad i na samu pomisao da se odseli.

Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

Sluša ga komšinica Sadeta i odgovara da bi se ona sutra odselila, kaže, dosta joj je ovakvog života.

Dok nas vodi od udžerice do udžerice, naš vodič Esad nas upoznaje i sa svojim ocem Adžijom. Oko ovog osedelog sedamdesetdvogodišnjaka se širi dim cigarete, ali i jake reči.

Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

„Na pet minuta od centra grada, to je lice Srbije“, ogorčen je Adžija.

Od gomile do gomile đubreta između kojih se pomaljaju barake. Ipak, osećamo se kao rado viđeni gosti.

Romi su poznati i po svom duhu, po umeću da se našale i nasmeju svojoj nimalo smešnoj sudbini.

„Milioneri smo, bogati smo, vidi“, prisustvujemo i ritualnoj podeli pomoći od ‘sto evra’. Iz kartonske kutije za cipele, lete papiri kao ‘novčanice’, eh da su bar prave. Ipak, nadaju se i onim pravim parama, Esad nam uredno pokazuje ličnu kartu i kaže da se prijavio za jednokratnu državnu pomoć.

Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

Kroz ambijent Kusturičinih filmova, zasipa nas žamor glasova, i brojne životne sudbine nalik nadrealnim filmskim pričama.

Upoznajemo i Sadetu, Salmiju i Vesnu, žene koje pokušavaju da svojoj deci pruže najbolje od života.

Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

I Sadeta nas uvodi u svoju kuću. Četvoro dece, jedno je šestomesečna beba. Tu je i četvorogodišnji golišavi dečak, osut je.

„Od ovog đubreta mi se napunilo dete, a ja nemam za lekove“, upoznaje nas Sadeta sa Ukijem, koji je miran, kao da je navikao na taj osip.

Neko bi rekao smetlište, ali za njih je to jedini dom koji imaju. U moru utisaka koji jedan za drugim objašnjavaju takve uslove života izdvojila se i rečenica nasmejane Salmije.

„Naša deca su navikla na ovaj miris, njima to ne smeta“, objašnjava nam.

Upoznali smo i Vesnu, bosonogu, krhku i tihu ženu od 23 godine. U naručju drži plavokosog kovrdžavog dečaka. Život mu nije pružio igračke, pa mu se naš mikrofon čini kao atrakcija. Vesna nas poziva u kuću i upoznaje sa životnom pričom na koju je nemoguće ostati ravnodušan.

Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

„Muž mi je u zatvoru već dve godine, potukao se. Sada živim sam sa troje dece, četvrto mi je umrlo u stomaku. Čekam muža još osam meseci. Sama brinem o deci, ja sam i muško i žensko. Kada bi mi neko ponudio posao, ja bi’ radila. Mučim se za trista dinara dnevno, sa decom idem po đubretu da sakupljam“, reči su koje se ne zaboravljaju tek tako. To su reči su koje traže rešenja, a njih kao da nema na vidiku.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar

Podeli:

U 21. veku smo, a vidi gde živimo. Gospodine, Vule, Vučiću, i mi smo Beograđani. Ne ide se u Evropu dok Romi ovako pate”, poruka je koju na sav glas šalje Esad Gaši stanovnik romskog naselja ispod Pančevačkog mosta. U samom centru Beograda, na domak civilizacije, a tako daleko od nje. Ovo su priče ljudi čije su prve “komšije” pacovi i zmije - tako živi oko 200 romskih porodica nedaleko od centra Beograda.