Profesorka srpskog iz Novog Sada Ena Nedić, koja je večeras zapalila svoju diplomu ispred Doma narodne skupštine, objavila je i status na Fejsbuku u kojem objašnjava kroz šta je sve prolazila kako bi napredovala u karijeri. Priča i o seksualnim ponudama koje je dobijala, kao i o stranačkim putevima koji vode do posla.
Profesorka koja je danas uzburkala javnost svojim protestom ispred parlamenta, detaljno je opisala svoja, kako kaže, profesionalna i ljudska razočaranja. Njen status, koji je objavljen 18. marta, prenosimo u celosti:
Ne, nije me podmitila opozicija i nemam lični interes, samo nismo navikli da imamo slobodu mišljenja, govora, delanja i da nije svako istupanje iz močvare jednoumlja teorija zavere. Iskrenost nema cenu dostupnu našem tržištu. Poruka je jasna – nemojte gurati sebe i svoje bližnje u čeljusti sistema koji će ih nemilosrdno samleti i poništiti sve vrednosti ljudskosti zbog kojih su vam bliski i voljeni. Neka nijedna žena, majka, sestra, sin, otac, prijatelj, stranac ne dožive poniženja koja im nude oni koji ne znaju za dostojanstvo ni stid, a na rukovodećim funkcijama i sa visokim benefitima predstavljaju sve nas bez naše volje. U podnožju konciznog monologa ove intimne ispovesti videćete samo insert postupanja i ucena ,,predsedavajućih“ obrazovanjem i skupštinom u Vojvodini prema zaposlenima.
Pomirite se i prebolite, nema ideologije, sve je paravan laži i bahatosti, što ne znači da ga ne možemo prevazići zajedničkim snagama. Ako takve podržite ubuduće, kako ćete stati svakog jutra pred ogledalo savesti? Ako radite za prevarante, šta ste vi onda u očima onih koji vam veruju i pred samim sobom? Ujedinimo se u razumu i dajmo doprinos zajedničkoj borbi protiv donkihotovskih vetrenjača 21.veka. Recite STOP mobingu i ucenama za radna mesta. Smatram da bi svako ko je doživeo nezakonitosti u ovoj ,,naprednoj“ državi, trebao da skupi hrabrosti i istupi sa svojom pričom i dokazima, makar i anonimno…u cilju demistifikacije kriminogenog sistema koji će kad tad pasti kao kula od karata. Znate, skoro sam došla do vrha piramide kada sam shvatila da je to samo ukrašena grobnica.
Moje iskustvo u politici je krajnje nehumano, stresno i traumatično. Doživela sam fatalna profesionalna, ljudska i životna razočaranja. Uz garancije za zaposlenje i samostalan izlazak na izbore bez SNS-a, pozvana sam da radim preko jedne navrat-nanos novoosnovane stranke kvazimonarhista, verovala sam da ima perspektivu. Tada, kao zvanično samohrani roditelj, socijalni slučaj i uz to licencirani prosvetni radnik sa sedmim stepenom stručne spreme, bila sam prinuđena da zanemarim svoje ideale i principe po drugi i poslednji put u svom životu. Predsednik opštinskog odbora preda mnom je filmski bacio SNS uniformu u kontejner Čistoće, pretpostavljam da je sakralni kostim posle izvukao i prosledio nekoj marioneti. Odmah nakon kobnog izbora prijavljena sam u javnom sektoru, u Pozorištu mladih u Novom Sadu, čiji je direktor tada bila Emilija Mrdaković.
Bilo mi je strogo zabranjeno pojavljivanje na poslu kom sam se toliko nadala, nasuprot tome, morala sam da radim u Info-službi stranke 6 dana nedeljno bez fiksnog radnog vremena – dostupnost ceo dan. Moj posao je obuhvatao praćenje medija, pisanje saopštenja za javnost na republičkom nivou, izjava stranačkim funkcionerima i nepismenim predstavnicima u Narodnoj skupštini koji nisu umeli ni da iščitaju predloge zakona, vođenje konferencija, edukacije zaposlenih preko stranke, promocije laži po celoj Srbiji, svaki dan sam praktično bila primorana da putujem o trošku javnog preduzeća ,,Čistoća“ u Pirot, Prijepolje, Rašku, Divčibare, Vršac, Mačvu, Drinu….
Zaposleni su masovno ucenjivani poslovima, šerovanjem, botovanjem, glasovima, peticijama, članarinama, kreditima, mestima u predškolskim ustanovama, gerontološkom centru, školama, javnom komunalnom preduzeću, vodovodu, toplani… Preko udruženja građana koja su se vodila na zaposlene, stranka je prala simpatične iznose preko fiktivnih projekata na javnim konkurskima, a narod koji je za njih glasao širom zemlje, iskreno je verovao u njihov ,,nacionalni“ program i ideje. Četvoro nas je dalo otkaze, poslednja i najpožrtvovanija koleginica je otišla najtežim putem. Dakle, pre izlaska na teren, radila sam u stranačkim kancelarijama zamenice Skupštine Grada Novog Sada, Branke Bežanov, u prostorijama u Radničkoj 6. i člana Gradskog veća za obrazovanje, Vladimira Jelića.
U međuvremenu sam, nakon skoro dve godine pakla, na internetu naišla na audio snimke na kojima se na desetak mesta otkriva da su finansijeri stranke Andrej Vučić i Nikola Selaković, da svaki siguran glas monarhista ide u njihovu kasu i na osnovu toga se povlače sredstva za kampanju u kojoj se izigrava opozicija. Sedam hiljada evra za osnivanje kol centra i gratis propaganda pravdali su se troškovima marketinga javnih preduzeća. Za napredovanje u karijeri koje nisam ni želela, nuđene su mi seksualne usluge, trpela sam svakodnevno mobing od strane nadređenih na najgnusnije načine kojih ne bih da se prisećam, ali ima ih po arhivama pravnika i mojih sećanja. Moj jedini motiv boravka tamo su pokušaji da prehranim dete i dođem do svoje struke koja je smisao mog postojanja. Kako sam veliki idealista, ove pritiske nisam izdržala i kada sam odbila da radim kampanju podrške Aleksandru Vučiću, sa kojim POKS izlazi u koaliciji u Novom Sadu (iako mi se prilikom pristupanja garantovalo suprotno), momentalno mi je uručeno rešenje o otkazu. Potpisao ga je upravnik Pozorišta mladih, M. Nestorović. Za pravdu se nisam borila jer sam već dovoljno propustila u sopstvenom i životu svog deteta.
Poštujem izvornu ideju političke organizacije društva i njene pozitivne strane koje su se izgubile u transkriptu zbog ovakvih persona, oduvek sam želela da doprinesem poboljšanju situacije na lokalu i šire i samo jedan osmeh deteta bio bi mi dovoljna satisfakcija za to, nažalost…nisam uspela. U prilogu su eksplicitne poruke Vladimira Jelića i njegovih saradnika koje su me izuzetno uznemiravale, ali sam ih trpela zbog posla i na štetu sopstvenog zdravlja. Na kraju, pri napuštanju stranke mi je ponuđeno da budem predstavnik za medije u kampanji, što sam kategorički odbila jer me je sramota da predstavljam takvu kastu, volim svoj narod i zemlju… Ponuđeno mi je da blagovremeno idem u skupštinu kao odbornik, što sam takođe odbila. Svesna sam da će ovo izazvati mnoge kontroverzne komentare i reakcije, pravosudne igranke, spinovanja, ali znam šta je istina. Svi znamo. Zašto ćutimo? Jedini način da s(v)e zaštitimo je da objavimo ono za čega nema mesta u našem pravosudnom sistemu, a to je istina.Moja jedina kampanja je bojkot.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare