2
Borba protiv pandemije koronavirusa obeležila je ovu godinu i promenila naše živote. Dok su prve mesece epidemije obeležile rigorozne epidemiološke mere, policijski čas, zatvaranje starih, sada se nedeljama odugovlači sa donošenjem mera koje traže lekare. Koje su greške napravljene u upravljanju epidemijom u Srbiji?
Na ovo pitanje odgovara prof. dr Zoran Radovanović, epidemiolog i jedan od lekara koji su pristali da učestvuju u akciji portala Nova.rs u kojoj odgovaramo na pitanja građana o koronavirusu. On za Nova.rs do detalja analizira borbu Srbije protiv epidemije. Uz ocenu da to nije ni političko, ni čisto akademsko pitanje, jer uočavanje i priznavanje počinjenih propusta jedino vodi sprečavanju njihovog ponavljanja, dr Radovanović podseća na sve momente kada su vlasti pogrešno procenjivale situaciju, kasno reagovale ili primenjivale lošu taktiku.
1. Svetska zdravstvena organizacija je godinama upozoravala zemlje članice da čovečanstvu predstoji ovakva ili slična pandemija, te da treba imati u rezervi dovoljno zaštitne opreme, materijala i određenih lekova. Mi smo ignorisali ta upozorenja.
2. Na antologijskoj konferenciji 26. februara sam vrh političkih i zdravstvenih vlasti pokazao je potpuno nerazumevanje dolazeće (kasnije će se ispostaviti, već prisutne) opasnosti. Posebno groteskno delovala je sprdnja, kao dominantna odlika tog skupa.
3. Potpuno je ignorisan zakonom predviđen sled događaja, kojim je u nastaloj situaciji predviđeno aktiviranje Republičke stručne komisije za zarazne bolesti. Moguće je da je procenjeno da je celishodnije imati multisektorsko telo, ali je onda rešenje bilo u povezivanju te bukvalno otpisane komisije sa takođe zapostavljenim Štabom za vanredne situacije.
4. Mimo propisane procedure (a ona je svetinja u demokratskim društvima) odlukom Vlade Srbije oformljen je Krizni štab. Zbog počinjenih proceduralnih propusta on sve do pozne jeseni nije imao legalitet, a već u startu osporeni legitimitet mu se protokom vremena sve više urušavao.
5. Dana 15. marta uvedeno je vanredno stanje, što znači da je na ulice izašla vojska sa dugim cevima. Takva mera je predviđena Ustavom kada je doveden u pitanje opstanak države, pa je delovala preterano, utoliko pre što je policija, za razliku od vojske, obučena da komunicira sa građanstvom.
6. Tek četiri dana kasnije, 19. marta, proglašena je vanredna situacija zbog epidemije od većeg epidemiološkog značaja. Nije samo formalni gaf, već ima i praktične konsekvence patroliranje vojnika pod ratnom opremom pre nego što je ustanovljen razlog za njihovo izvlačenje iz kasarni.
7. Krajem marta je predsednica vlade ponosno obavestila javnost o informacionom sistemu koji omogućuje tačan uvid u obolevanje i umiranje u realnom vremenu. Istina je da je sistem bio dobar, jer su lekari svaku promenu stanja (pozitivan PCR test, hospitalizacija, stavljanje na mehaničku ventilaciju, smrt) morali da prijave u roku od dva sata. Međutim, vlasti su se odrekle tog sistema kada je BIRN ukazao na ogromne razmere krivotvorenja podataka (v. kasnije).
8. Uvođenje vanrednog stanja pravdano je navodnom nemogućnošću nametanja ograničenja kretanja i kažnjavanja u Zakonu o sprečavanju i suzbijanju zaraznih bolesti. Ni prvo, ni drugo nije tačno. Taj zakon je u svojoj ranijoj, skoro identičnoj verziji poslužio za uspešno suzbijanje variole.
9. Ove jeseni usvojeni novi Zakon o sprečavanju i suzbijanju zaraznih bolesti nije dirao u deo o zabranama, obavezama i ograničenju kretanja, već je samo podigao visinu kazni i uveo je u naše zakonodavstvo pojam Krizni štab. Predviđeno je i da sanitarnim inspektorima pomažu druge inspekcijske službe i policija, ali je to stvar koja se lako reguliše uredbama i drugim podzakonskim aktima. Tokom proleća, leta i dela jeseni prebacivanje krivice na zakon bilo je upadljiv izgovor za nečinjenje.
10. Policijski čas i višenedeljna zabrana izlaska iz kuće starijim građanima biće još dugo predmet polemika, ali je jasno da su nametnuti suviše rigidno i nepotrebno drastično. Posebno je sporna odluka da penzioneri (65+) smeju da napuštaju svoj dom samo jednom sedmično od 4 do 7 sati.
11. Mistifikovana je i napadno politički zloupotrebljena nabavka aparata za veštačku ventilaciju. Nije vođena briga ni o njihovom uključenju, ni o postojanju kadra koji bi umeo njima da rukuje.
12. Ventilatori („respiratori“) su postali centralno pitanje na račun nabavke druge, podjednako važne opreme za jedinice intenzivne nege.
13. Ne samo u martu i aprilu, već i kasnije se kuburilo sa osnovnom zaštitnom opremom (maske, odeća), zbog čega su zdravstveni radnici obolevali više nego što je bilo nužno.
14. Tokom marta, a ni kasnije nije bilo (ili je bilo nedovoljno) PCR testova, zbog čega ne samo da nisu mogli da se odmah identifikuju i izoluju izvori zaraze, već nije bilo mogućnosti za testiranje kontakata, što je dramatično pogoršavalo epidemiološku situaciju.
15. Mere na granicama nisu sprovođene, jer nije bilo (dovoljno) letaka i nije imao ko da ih deli (sanitarnih inspektora je malo, a policija nije to shvatala kao svoju dužnost).
16. Kako u prvom talasu, tako i dugo kasnije, vladala je potpuna konfuzija kome treba da se jave osobe sa respiratornim smetnjama. Formalno su bili zaduženi epidemiolozi, ali je njih bilo toliko malo da je bilo praktično nemoguće čuti ih i dobiti savet.
17. Karantini su bili tako organizovani da su se pretvorili u svoju suprotnost, služeći kao legla zaražavanja.
18. Mada je Krizni štab donosio neke odluke koje su imale teoretskog opravdanja, one su često bile nesprovodive, a njihovi donosioci nisu pokazivali nikakav interes da intervenišu i nešto izmene.
19. Prestankom vanrednog stanja, 6. maja, naglo je omlitavela aktivnost Kriznog štaba. Dozvoljeni su predizborni skupovi sa hiljadama učesnika, a slike naših prepunih stadiona obišle su svet kao bizarni detalji neodgovornog odnosa prema pandemiji.
20. Tokom maja su iz Kriznog štaba ponavljano dolazile tvrdnje kako virus slabi, gubi potenciju i slično, te da će dolaskom toplih dana epidemija spontano prestati. Nije bilo nikakvih razumnih osnova za takav nerealni optimizam.
21. Paralelno je tekla „akcija uspavljivanja“ sa svojevrsnim novogovorom. Nova žarišta su nazivana običnim preostalim „džepovima“, stagnantni, pa ushodni tokovi epidemijskih kriva proglašavani su za „repove“, a odašiljana je umirujuća poruka da će „u slučaju pogoršanja“ (koje se već desilo!) vlast znati šta joj valja činiti.
22. Paralelno sa tim netačnim vestima, iz Kriznog štaba je poslata poruka da je dolazeće leto prava prilika da se populacija što više druži i zaražava, jer će tada, navodno, bolest biti blaža zbog manje infektivne doze. To jeste bio usamljeni glas, ali iz Kriznog štaba nije demantovan, već je, naprotiv, samo ublažen formulacijom kako ta „činjenica“ ne treba tako direktno da se saopštava.
23. Na prelazu maja u jun uočeno je učestalo zaražavanje među studentima, ali je ta vest potiskivana i skrivana od javnosti. Zaraženi studenti su vraćani u sobe sa svojim nezaraženim cimerima bez ikakvog osećaja odovornosti nadležnih, kojima je skretana pažnja na tu anomaliju.
24. Tokom prve polovine juna u nekim ambulantama procenat pozitivnih ispitanika PCR testom peo se na 70 odsto i čak 90 odsto. Taj alarmantan podatak donosioci odluka su ignorisali.
25. U periodu od 6. maja do 21. juna bilo je jasno da je prednost data pripremi i održavanju izbora na račun zdravlja i života građana. Već 22. juna, dan posle izbora, priznato je da je situacija kritična.
26. U to vreme je BIRN, uvidom u tajni informacioni sistem, pokazao da se vodi dvostruko knjigovodstvo i da se priznaje tek po neka smrt od kovida 19. Tako je, recimo, 14. aprila od kovida 19 umrlo 37 osoba, a „priznato“ je samo pet. Tih dana je često broj žrtava koje je saopštavao Krizni štab bio 5-6, a stvarni 20-23. Zvanični broj umrlih do 1. juna bio je 244, a stvarni nekoliko puta veći. Kredibilitet ne samo Kriznog štaba i Instituta „Batut“, već zdravstvenih vlasti, oličenih u Ministarstvu zdravlja, bio je nepovratno urušen.
27. Prevare su verovatno najveće razmere dostigle u Novom Pazaru i Nišu. Ovom nevoljnom hroničaru se dešavalo da mu doktorka iz Novog Pazara ogorčeno telefonira kako je samo u svojoj smeni popunila više potvrda o smrti od kovida 19 nego što je tog popodneva saopšteno za prethodna 24 sata za celu Srbiju.
28. Anegdotski zvuči i podatak iz niške kapele u koju je tokom 38 dana stiglo 360 posmrtnih ostataka u limenim sanducima. Četiri petine je „pojeo mrak“, a samo za 77 (21%) pošteno je upisana dijagnoza zarazne bolesti (u praksi, to znači kovida 19).
29. Na podsmeh, pomešan sa ljutnjom, naišla je serija umrlih koja tokom 35 dana nije prelazila jedan, a ponekad je bila nula. Tako neobična raspodela umiranja, sa manje nula nego što bi se očekivalo i bez ijedne dvojke ili trojke, mogla bi da se desi samo jednom u četiri miliona sličnih pandemija (!). Dakle, krajnje neverovatno.
30. Kontroverze sa skrivanjem broja umrlih utoliko su upadljivije što su kriterijumi Svetske zdravstvene organizacije nedvosmisleni i što je A. Vučić izjavio, a P. Kon, D. Kisić Tepavčević i Institut „Batut“ su potvrdili da će stav SZO biti poštovan. Od tih kriterijuma se, međutim, odstupalo na drastičan način.
31. Poseban vid obmanjivanja naše i međunarodne javnosti sve vreme je bilo veštačko smanjivanje procenta pozitivnih PCR nalaza. U tom cilju zbirani su brzi antigenski testovi i serološki testovi, pa je, ako treba, imenilac još dodatno naduvavan uključivanjem zdravih ljudi podvrgavanih testiranju radi odlaska u inostranstvo i na druge načine. U svetu su bili svesni naše „originalne računice“, pa uprkos formalno niskom procentu pozitivnih nlaza, što je trebalo da ukaže na povoljno stanje, naše građane nisu puštali preko svojih granica.
32. Jedan od izrazito neetičkih postupaka prema pacijentima bila je primena seroloških testova kada se jave lekaru sa prvim simptomima. Rezultat tada ni teoretski ne može da bude pozitivan, a ispitanici su ostavljani u uverenju da nemaju kovid 19.
33. Odstupanje od etičkih postulata bilo je i zaključivanje o odsustvu bolesti na osnovu negativnog brzog antigenskog testa.
34. Predsednik Vučić je 6. jula najavio da uvodi policijski čas, ali je narednog dana kao odgovor dobio masovne i krvave demonstracije. Građanstvo je shvatilo da se mere ograničenja kretanja nameću iz političkih, a ne epidemioloških razloga. Medicinskom delu Kriznog štaba kolege su zamerile što je ćutke odobrio taj manevar.
35. U kolektivnom sećanju i stručnjaka i laika ostalo je saznanje da je drugi talas epidemije, od juna do avgusta, bio nepotreban i da je nastao udruženim nečinjenjem Kriznog štaba i vrha vlasti. Odstupanje od uzusa struke odrazilo se na sumnje ljudi i prema merama koje su u osnovi opravdane. Za taj skepticizam ne može da se optuži „nerazumni narod“, već vođe koje su ga obmanjivale.
36. Nezadovoljna upravljanjem epidemijom i odnosom Kriznog štaba prema istini, grupa od 350 lekara je u julu pismeno izrazila svoj protest. Naišli su na prezriv komentar D. Kisić Tepavčević kako i nisu baš merodavni da se izjašnjavaju, zbog čega je broj uvređenih potpisnika dostigao skoro 3000.
37. Vlasti su pristupile šikaniranju potpisnika, što je negde odmah dostiglo skandalozne razmere (Novi Pazar, KCS, GAK u Beogradu, VMA), a direktori zdravstvenih ustanova su morali da sastave spiskove „pobunjenika“.
38. Maltretiranje lekara je nastavljeno sve dok novoosnovano udruženje lekara „Ujedinjeni protiv kovida“ nije zapretilo svojevrsnim performansom – večernjom šetnjom svojih pristalica gradom u beloj odeći. Ministar zdravlja je odmah prihvatio sastanak sa do tada „nevidljivim“ kolegama i obećao da će progon prestati. Tako je uglavnom i bilo, osim za sedam načelnika sa VMA, ali ceo konlikt ilustruje kuda se usmerava energija vlasti u vreme kada se treba boriti protiv epidemije.
39. Krizni štab se inertno odnosio prema merama za početak školske godine. Razmatrao je to pitanje 11. avgusta, ali se nije obazirao ni na prosvetne radnike, ni na roditelje. Mere su apriorno donete, bez uvida u okolnosti na terenu, o čemu su, da je sreće, morali da svedoče učesnici nastavnog procesa. Pošto su oni tretirani kao prosti objekti, došlo je do tenzija.
40. I u septembru se nastavilo sa falsifikovanjem podataka, pa je verovatnoća da su brojevi umrlih tačni bila manja od šanse da se iz špila od 52 karte izvuče baš ona unapred označena.
41. Znalo se da će dolazak jeseni označiti početak trećeg talasa epidemije. Zabrinuti zbog pasivnosti Kriznog štaba, „Ujedinjeni protiv kovida“ su svoj predlog mera dostavili ministru 14. oktobra, shodno ranijem dogovoru sa njim. Predlog je ignorisan sa naknadno datim objašnjenjem da se „negde izgubio“ između pisarnice i petog sprata.
42. Krizni štab je prekasno, tek 20. novembra, reagovao na već rasplamsalu epidemiju, i to mnogo blažim merama nego što ih je sugerisalo udruženje „Ujedinjeni protiv kovida“, a posledice su belodane iz ogromnog broja obolelih i umrlih.
43. Suočeni sa sopstvenim bolnim iskustvima iz crvenih i zelenih zona, a ogorčeni zbog mlitavih mera, „Ujedinjeni protiv kovida“ su zahtevali od Kriznog štaba da se ponaša kao donosioci odluka u zapadnim zemljama sa sličnom situacijom. Ti apeli su ignorisani.
44. I tokom prvih 27 dana decembra nastavilo se sa manipulisanjem podacima. Odnos verovatnoća da su brojevi umrlih ovoga meseca tačni i „štelovani“ stoji bar u odnosu 1:29.000, a po drugom, takođe legitimnom postupku, dostiže 1:60.000.
45. U sva tri talasa epidemije Krizni štab je zapostavljao insistiranje Svetske zdravstvene organizacije da se uporno otkrivaju i izoluju oboleli, a zatim da se otkrivaju i izoluju njihovi kontakti. Objašnjenje (ne i opravdanje!) za prvi talas može da bude odsustvo testova, za drugi – odluka da se „ne talasa“ uoči izbora, ali je nejasno šta je sprečilo zdravstvene vlasti da se drže te dobitne kombinacije ove jeseni.
46. Bolna istina je da je naše zdravstvo, koje je hramalo i u normalnim okolnostima, tokom ove epidemije pokazalo sve svoje slabosti.
47. Kada zvaničnici tvrde da je sistem sve vreme funkcionisao, zanemaruju višečasovna čekanja teško obolelih ljudi po hodnicima ili pred ulazima u zdravstvene ustanove, vraćanje kući obolelih sa upalom pluća i, posebno, nemogućnost nekovid pacijenata da ostvare prava iz zdravstvenog osiguranja.
48. Zdravstveni sitem nije potpuno kolabirao samo zahvaljujući izvanrednom požrtvovanju desetina hiljada zdravstvenih radnika.
49. Samohvalisanje kako smo bolje prošli od drugih samo po sebi je neukusno, utoliko pre što se zasniva na grubom falsifikovanju podataka.
50. Ovu kalendarsku godinu završavamo sa oštrom podelom između medicinskog dela Kriznog štaba i lekara iz „baze“. Razumno je očekivati da će tolerantan stav Kriznog štaba prema ponašanju građana tokom praznika u najboljem slučaju usporiti nagovešteni silazni trend epidemije i da će „Ujedinjenim protiv kovida“ ostati samo jalova uteha da su bili u pravu.
Ne možemo i ne smemo da stojimo sa strane i nemo posmatramo kako smrt i bolest nadjačavaju život u zemlji koju zovemo svojim domom. Zato Nova.rs pokreće rubriku “Struka protiv korone” u kojoj će na pitanja građana o epidemiji koronavirusa i svim njenim posledicama odgovarati stručnjaci, nekompromitovani pritiscima vlasti. Na vaša pitanja od danas će odgovarati epidemiolozi Zoran Radovanović, Radmilo Petrović, Lela Ilić, Ivana Prokić, Predrag Đurić, virusolog Ana Gligić, mikrobiolog Nada Kuljić Kapulica, imunolog Emina Milošević, infektolog Jovana Milić, pulmolozi Dragana Jovanović, Srđan Lukić i Dejan Žujović, anesteziolog Rade Panić, neurolog Anđela Gavrilović, psiholog Aleksandar Baucal, pedijatar Ljiljana Lukić, specijalista opšte medicine Milica Ljubisavljević, i svi oni – stručni, savesni i hrabri – koji žele da nam pomognu u ovom poduhvatu, a za koje su vrata našeg portala otvorena.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
