Piše Nataša Kovačev: Šta je nama 1. novembar? Opomena? Podsetnik? Prekretnica? Ili sve u paketu i mnogo više

Autor: Nataša Kovačev

Mogla bih pričati o svim onim ljudima koji se sada prisećaju da su tog dana sedeli ili stajali na tom mestu, samo sat ili dva ranije. I koji se pitaju - a šta da je pala u drugom trenutku?

Ili onih koji s razlogom postavljaju retoričko pitanje - šta bi bilo da je padala kiša? Jer tada bi broj ožalošćenih porodica sigurno bio veći.

Mogla bih početi, kao što mnogi, opet s razlogom, već godinu dana pitaju - ko je odgovoran?

Ili, sećajući se trenutka kada su nam, dok su spasioci još razgrtali ruševine u potrazi za preživelima, saopštili kako “jedino nadstrešnica od svega nije bila rekonstruisana”, mogla bih početi pitanjem - dokle ide sebičnost, izvrtanje stvarnosti i izbegavanje odgovornosti?

Postoji li granica?

Protekla godina svašta je promenila. Probudila je neke uspavane delove društva, neke druge ohrabrila, neke razotkrila. Sve nas je stavila pred jasan izbor. Više nema neutralnog tla, jer u stvarnosti koju trenutno živimo ono ne postoji. Pokazala nam je da uvek može gore i da, koliko god smo maštoviti, neke događaje nismo mogli ni zamisliti.

Ko bi tog 1. novembra 2024. mogao da zamisli scenario u kom hiljade studenata peške prelaze zemlju uzduž i popreko? Ili da neko bejzbol palicom lomi vilicu devojci, a da ga potom najviši zvaničnici države nazivaju junakom? Da ga predsednik pomiluje i tako spreči pravosudne organe da ga kazne?

Ko bi tog 1. novembra pre godinu dana mogao zamisliti da će policajci, u policijskoj stanici, fizički povrediti i učiniti invalidom, starca od 74 godine? I da mesecima kasnije i dalje neće biti identifikovani? Da će policajci na ulici obarati i pendrecima udarati nenasilne građane koji hodaju u znak protesta? Da će čitav univerzitetski kampus u Novom Sadu biti obavijen suzavcem? Da ćemo iskusiti nešto za šta nismo znali ni da postoji, neki zvuk od kog će se hiljadama ljudi slošiti? I da opet neće biti epiloga.

Ni najrazgranatija mašta ne bi mogla predvideti šatorsko naselje u centru Beograda i starije ljude sa transparentima “Želim da učim”. Uletanje automobila među građane koji stoje mirno na raskrsnici. Proglašavanje teroristima i pritvaranje studenata. Sliku kako jednog od njih, sa lancima na nogama, vode na sahranu oca.

I ko bi tog 1. novembra 2024. mogao zamisliti da ćemo se na sve to navići? Da nam više ništa neće biti čudno.

Da ćemo posle godinu dana i dalje postavljati isto pitanje - ko je odgovoran? Jer pravosudne institucije nisu odgovorile.

Da će vozovi opet prolaziti istim kolosecima, ali bez zaustavljanja. Da će sa nezamislivim bolom porodica mediji manipulisati. Da će “specijalne emisije” postati nalozi za hapšenje.

Da ćemo se i posle godinu dana pitati - dokle više?

Opet je 1. novembar i opet je sunčano. Danas vozovi ne idu zbog dojave o postavljenoj bombi, kažu. Na saobraćajnicama oko Novog Sada izvode se radovi, ali su putevi prohodni, kažu. Svim tim putevima, iz raznih pravaca, stigle su kolone pešaka. Nakon stotina pređenih kilometara, cilj im je isti - mesto gde je betonska nadstrešnica pala sa sveže rekonstruisane zgrade Železničke stanice i ubila 16 ljudi. Mnogima će to biti prvi put da stoje na ovom mestu, iako ih je ono bez sumnje obeležilo i nateralo da krenu na put. Da bar jednom u proteklih godinu dana zastanu na 16 minuta i porazgovaraju sa sobom. Da se zapitaju kako smo dovde došli, ima li tu i moje odgovornosti?

Šta ubuduće treba da radim drugačije? U kakvoj zemlji želim da živim?

Na to je mesto, prvi put posle skoro godinu dana, ponovo otišla i jedna žena koja je pod nadstrešnicom izgubila majku. Da pokuša da se pripremi za 1. novembar, objašnjava mi, iako svesna da se taj dan neće mnogo razlikovati od onih 364 koja su prošla. Ni ona tog jutra kada je otišla na posao nije mogla da zamisli gde će biti godinu posle.

A gde smo mi?