Piše Ivan Mrđen: Uvreda za ta divna stvorenja

Iako je prošlo svega dva i po meseca od kako smo se moja Mira i ja vratili posle našeg najdužeg boravka u Australiji, sve češće imam osećaj da se sve to događalo u nekoj drugoj dimenziji, geografskoj, vremenskoj, misaonoj... Tamo daleko, tako davno i sasvim mimo svega što donosi život u zemlji Srbiji...

Najviše mi, mnogi će se iznenaditi, nedostaju - konjske trke. U Australiji je konjički sport treći na listi popularnosti, odmah iza njihove verzije fudbala (Aussie rules) i ragbija, a znatno ispred kriketa, tenisa i fudbala po Fifa pravilima (tamo je to samo soccer). Ovo sudim na osnovu prostora u tamošnjim medijima, jer vikendom nema novina bez specijalnog dodatka o zbivanjima na hipodromima širom kontinenta, a tu su i dva televizijska kanala na kojima se, istina, smenjuju trke rasnih konja i posebno uzgajanih hrtova...

Sve to se, osim na licu mesta, pomno prati u mnogobrojnim pabovima sa velikim ekranima i monitorima na kojima se objavljuju rezultati, kvote za prva tri ili četiri mesta i iznosi dobitaka. Iako je, kao i svuda u svetu, onlajn klađenje uzelo maha, Australijanci i dalje vole tiket u rukama, što im omogućavaju specijalne TAB mašine, i na samim trkalištima i po svim mogućim ugostiteljskim objektima, od luksuznih hotela i društvenih klubova do iole posećenijih lokalnih kafića...

(TAB je skraćenica naziva organizacije koja ima monopol nad ovom vrstom zabave u Australiji, Novom Zelandu i Južnoj Africi, po strukturi je državna institucija, što omogućava relativno lako oporezivanje svih koji sudeluju u toj franšizi i samih dobitaka. To se kasnije vraća kao ulaganje države u razvoj ovog sporta, održavanje objekata i školovanje talentovanih trenera i džokeja...)
Osim što je popularan sport, konjske trke su u Australiji i industrija koja osigurava stalno ili nepuno radno vreme za više 250.000 ljudi, što je ekvivalentno 77.000 radnih mesta. Podaci su od pre nekoliko godina, ali ni danas nije sporno da oko 300.000 ljudi ima direktan interes kao pojedinačni vlasnici ili članovi sindikata koji poseduju više od 30.000 konja, sa kojima radi 3.600 registrovanih trenera i više od 1.000 džokeja, plus potkivači i veterinari koji su uključeni samo u trke...

Trke organizuju 374 trkačka kluba koji godišnje održavaju oko 2.700 trka na 360 hipodroma širom Australije, sa nagradnim fondom koji godišnje donosi više od 450 miliona australijskih dolara. U našoj domaćoj valuti, to je oko 260 miliona evra...

Zato nije čudno što su najbolji i najuspešniji džokeji Džejms Mekdonald, Demian Lejn ili Demian Oliver, ali sve više i i dame poput Džejmi Ka ili Ketrin Mekevoj popularniji od mnogih filmskih ili televizijskih zvezda. U Australiji je snimljeno nekoliko desetina filmova o najpoznatijim džokejima i senzacionalnim trkama, poput one kad je 2015. Melburn kup osvojilo grlo Prince of Penzance, a džokejka Mišel Pejn postala prva žena kojoj je pripao australijski najznačajniji trofej, inače jedan od pet navrednijih u svetu.

I danas se mnogi kaju što se tog novembarskog utorka nisu kladili na ovog apsolutnog ausajdera (kvota bila 1:101), plaćenog svega 50.000 australijskih dolara.

Australijanci i danas pamte imena najboljih trkačkih grla, kao što su Far Lap ili Blek kavijar, koji su u određenim periodima bili neprikosnoveni šampioni. Prvome je napravljen monument u prirodnoj veličini koji je jedna od atrakcija Melburnškog muzeja, drugome je podignut spomenik u gradiću Skon (Scone), gde je proveo poslednje dane.

Ima li, uz sve to, uopšte smisla govoriti o konjičkom sportu u Srbiji. Ovde se o ovim plementim životinjama nešto više čuje ili pročita samo kad Nikola Jokić dođe na odmor... Iako se Beogradski hipodrom i dalje smatra jednim od deset najstarijih „aktivnih sportskih objekata“ u svetu, pa je, po našim lošim običajima, važno naglasiti da je stariji od Vimbldona, tu se već godinama održe najviše pet, šest trkačkih dana sa po najviše pet, šest trka.

Preduzeće „Beogradski hipodrom“ je već duže od deceniju u stečaju, nije tajna da mnogi merkaju tih 24 hektara za neke druge namene, na stazama se uglavnom sreću grla iz raznih privatnih kombinacija, a kad su trke za klađenje se koristi blokče sa indigom...

Tako da scene iz filma Soje Jovanović „Gospođa ministarka“, snimljenog 1958. godine, dočaravaju dva zlatna perioda ovog objekta kod Careve ćuprije... I onog između dva svetska rata i pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka kad je „ceo Beograd išao nedeljom na hipodrom“...

Poslednji put bio sam na Beogradskom hipodromu u nedelju 8. jula 2018. godine, kad smo Mira, naša Dunja i ja otišli da ispratimo nešto što se još nekim čudom zove Srpski galopski derbi, tada beše 96. po redu.

Dva dana kasnije sam napisao da su stanje u kome se nalaze taj sportski objekat kod Careve ćuprije i konjički sport, kao i sve što se događalo te kišne nedelje u „blatu do članaka“ – najbolja slika razvaljene i zapuštene Srbije. Međutim, zbog iskrenog oduševljenja naše unučice koja prosto obožava konje, priču sam vratio na porodični nivo, tek toliko da izrazim bojazan da stasavaju generacije koje za ništa bolje i neće saznati! Ako ostanu ovde!

Možda i zbog toga ovih dana se po društvenim mrežama može videti kako mlađarija, čim se negde pojavi ona odlikovana provokatorka sa smećoida koji će uskoro dobiti naci-frekvenciju, skandira da njen šef “vrati konju glavu”.

Nemojte deco, velika je to uvreda. Za ta divna stvorenja…