Objavili smo pre tri dana na našem portalu razgovor sa Željkom Prodanovićem, urednikom “Srpskog glasa” iz Melburna, o najnovijem lokdaunu u ovom gradu. Svakodnevno smo u kontaktu sa tamošnjim delom naše familije, ali njihove priče ni izbliza nisu delovale tako dramatično kao fotografija potpuno prazne raskrsnice ispred stanice Flinders strit, kroz koju godišnje prođe više od 28 miliona ljudi.

Što bi rekli moji prijatelji Miloš Cvetković, Imre Sabo i oba Mitića (izvinjavam se ostalim kolegama fotoreporterima), “dobra fotografija vredi više od hiljadu brojki”. Dnevni rekord ove stanice je 77.153 putnika iz 2017. godine, što znači da je u vozove tamošnje gradske železnice tog dana ušlo putnika koliko bi stalo u 771 pretrpani beogradski tramvaj.

Tu prestaje svako poređenje, ne samo zbog toga što se u Melburnu još nisu dosetili da glavnoj železničkoj stanici nije mesto u centru grada, gde inače stoji od 1854. godine, tačno tri decenije pre nego što je sličan objekat otvoren i u Beogradu. Tema ovog komentara su neki drugi brojevi.

Tog sedmog dana juna je saopšteno da je u Srbiji, sa nešto manje od sedam miliona stanovnika, od početka pandemije umrlo 6.924 ljudi, a da je u proteklom periodu zvanično potvrđeno 713.840 slučajeva zaraze. Statistički gledano, više od deset posto zaraženih, uz smrtnost na nivou jednog promila populacije. Istovremeno nas je kolega Prodanović obavestio da je na 26 miliona stanovnika, koliko Australija broji, od početka pandemije zaraženo oko 30.000 ljudi, sa ukupno 910 umrlih, što bi ako je moja računica tačna značilo tek nešto više od jednog promila zaraženih, uz smrtnost na nivou “statističke greške” (0,000035 procenata).

I pored svega ovde se mogu pročitati podsmešljivi komentari na račun rigoroznih mera australijskih vlasti, posebno onih u državi Viktorija čiji je glavni grad Melburn. Mogu samo da zamislim koliko bi se sa njihovim rezultatima ovde ne samo slavila pobeda nad korona virusom, već i “naše mudro rukovodstvo” isticalo kao primer čitavom svetu. Ako se to već neumesno čini sa sve u svemu poražavajućom statistikom pandemije, koja je još veoma daleko od kraja.

A kad nam se ne sviđaju brojke, onda idemo na opisno ocenjivanje. Tako je baš 7. juna, koji se već 181 godinu slavi kao Dan poštara Srbije, novi direktor, koji se nije baš proslavio tokom ministrovanja u dva važna resora, najavio “razvoj novih i unapređenje postojećih usluga, inovativne poštanske i logističke usluge zasnovane na digitalizaciji i zelenim tehnologijama, uvođenje stimulativnog načina obračuna zarada za zaposlene u tehnologiji, rast finansijskih pokazatelja”…

Najavio je i isplatu zarade iz “dobiti za 2020.godinu”, što je pomalo u koliziji sa njegovom samohvalom da su za samo tri meseca njegovog upravljanja “stabilizovani finansijski pokazatelji i stvoreni uslovi da u narednom periodu poboljšamo materijalni položaj zaposlenih”. Ako poslovanje pre njega nije valjalo, otkud “dobit za 2020. godinu”, osim ako zaista nije reč o “stabilizovanju pokazatelja”, što bi se narodski reklo “štimovanju rezultata”.

A plate zaposlenih u poštanskim jedinicama širom Srbije su u protekla tri meseca bile manje nego u prethodnom periodu. Kažu, masa za plate je ostala ista, ali je trebalo isplatiti bulumentu saradnika koju je novi direktor dovukao u direkciju iz “svog prethodnog života”…

O brojevima koji nikako da se uklope u cirkuske predstave o “sve boljem životu” na neki način govori i moja lična priča. U ponedeljak 7. juna sam malo pažljivije pogledao račun za usluge vršačkog javnog pogrebnog preduzeća, gde sam u subotu obišao spomenike svih junaka mog romana “Koverat Ane Zonai” i za njihovo održavanje platio 1.221 dinar po grobnom mestu. Godinu dana ranije taj trošak iznosio je 611 dinara, što je za dinar manje nego duplo skuplje!

Tog dana mi je stigao i račun “Infostana” za maj, pa sam uporedio neke stavke sa istim mesecom u 2020. godini. Hladna voda bilo 948 sada 1.272 dinara, kanalizacija bilo 383 sada 514, iznošenje smeća bilo 1.731 sada 2.026 dinara… Što bi rek’o Ljubomir Ilić u prolećnom broju “Ježa”: “Rezultati vlade su nevidljivi. Ali, kad se našminkaju dođu do izražaja!”