Piše Ivan Mrđen: Moj svedok za “prvoborački staž”

“Našoj saradnici i prijateljici je pre nekoliko meseci dijagnostifikovana leukemija, pa je, da bi uspešno nastavila lečenje, potrebno da se odazove što veći broj dobrovoljnih davalaca krvi za testiranje za donore matičnih ćelija za transplantaciju kostne srži”, stoji u ovom apelu NUNS-a.Sa Gocom sam početkom ove godine bio u povorci koja je ispratila iznenada preminulog kolegu iz agencije Beta Dragana Janjića (6. oktobar 1955 – 31. decembar 2020) i tom prilikom baš ništa nije nagoveštavalo dramu koju upravo preživljava. Čak i u takvim prilikama umela je da bude izuzetno prijatna i iskreno zainteresovana i za ono što radimo i za nas lično…Upoznali smo se krajem 1993. godine, koju pamtimo po obezvređivanju svega i svačega, a ponajviše ljudskog rada i dostojanstva, kroz svetski rekordnu hiperinflaciju. U to vreme je Soroseva kancelarija u Beogradu bila jedna od retkih adresa, gde su projekti civilnog društva mogli da računaju da će ih neko makar saslušati, a za nezavisne novinare i njihove projekte prva “instanca” bio je razgovor sa Gordanom Janković, Lanom Đukić, kasnije i Sašom Vučinićem.(Soros fond, Jugoslavija osnovan je 17. juna 1991. godine, da bi mu, zbog davanja podrške razvoju demokratskog društva, u februaru 1996. Vrhovni sud Srbije zabranio rad. Ponovo je registrovan iste godine pod nazivom Fond za otvoreno društvo, Jugoslavija, a 2012. menja ime u Fondacija za otvoreno društvo, Srbija.)U to vreme bio sam direktor Novinskog preduzeća „Vreme“, koje je tesno sarađivalo sa ovim fondom, ne samo zbog našeg osnovnog izdanja, nego i zbog mnogobrojnih projekata kojima smo pružali tehničku, kadrovsku i logističku podršku (nekoliko lokalnih i omladinskih listova, nabavka roto-papira za lokalne medije, novinarska škola...). Meni je bilo sasvim prirodno što sam 26. marta 1994. godine, kad je osnovano Nezavisno udruženje novinara Srbije, sedeo pored Gordane Janković, da bih kasnije saznao kako mi je na tome zavidela većina od stotinak prisutnih u sali na prvom spratu Doma omladine.Pošto se vremenom broj „osnivača NUNS-a“ povećavao geometrijskom progresijom (pa bi bila mala i neka mnogo veća sala), Gocu sam povremeno pominjao kao svog „svedoka za prvoborački staž“. A ta je legitimacija vredela čak i u godinama kad je ona službovala van Beograda.Nije bilo lako tokom devedesetih nositi etiketu „soroševac“, kako su to (i tada) talambasali režimski mediji. Baš ovih dana, dok je u toku ujdurma oko izbora novog predsednika „državnog“ novinarskog udruženja (UNS), prisetio sam se kako u julu 1994. godine, tadašnji predsednik UNS Kosta Krajinčanić, jedan sve u svemu opskurni lik, nije dozvolio da održimo svečanost povodom završetka Novinarske škole “Vremena” u Klubu novinara u Resavskoj 28 (bio je to sjajan restoran u prizemlju, čiji je prostor kasnije pretvoren u bankarsku poslovnicu).Iako smo se sve dogovorili sa tadašnjim zakupcem, neko je Krajinčaniću došapnuo da su to “mladi soroševci”, pa čovek nije hteo ništa da rizikuje. Život je namestio da je jedan od polaznika bio i doskorašnji predsednik UNS Vladimir Radomirović, a iz te škole su iznikli i Dragoljub Draža Petrović, Bane Bjelica, Ilija Kovačić, Marko Petrović, Nada Kovačević, Dejan Radojević...Tačno je da je ovu Novinarsku školu delom finansirao Soros fond, a delom iz drugih izvora sa kojima je NP „Vreme“ tada sarađivalo, ali sam za sva vremena zapamtio kako je beogradska ugostiteljska legenda Radomir Rikić „Rika“ za manje od dva sata sjajno organizovao da se čitav banket preseli na terasu restorana na petom spratu „Beograđanke“. Dok sam mu se zahvaljivao zbog toga, on se samo smeškao, da bih kasnije saznao da mu je Goca Janković rekla da će fond pokriti i ovaj iznenadni trošak.* * *Pošto nas iz kategorije „65+“ automatski odbijaju za dobrovoljne akcije davanja krvi i ne mogu lično da pomognem, sa ovih nekoliko ličnih napomena želim da se odužim Gordani Janković za sve što je činila za slobodu medija u Srbiji. Trebaće nam ona još!