„Koverat Ane Zonai“ stigao je juče u knjižare „Delfi“ i „Laguna“. Istina, ne baš u svojim lepim tvrdim koricama sa već prepoznatljivom ilustracijom, ali ko do idućeg petka tamo pazari za više od 150 dinara može da za samo „žutu banku“ (10 dinara) dobije i 484. broj „Nedeljnika“, u kome je na 55. stranici objavljen više nego pohvalan tekst kolege Marka Prelevića o mom romanu.
Takve objave, kao što je ovih dana bilo posle sjajnog teksta Matije Jovandića na našem portalu – https://nova.rs/kultura/ivan-mrdjen-napisao-roman-o-istoriji-svoje-porodice/ – privuku pažnju i nešto šireg kruga ljubitelja knjige i pisane reči, zlobnici bi rekli „osim familije i kafanskih drugara“. Koji, by the way, uglavnom smatraju da baš oni vašu knjigu treba da dobiju besplatno!
Komunicirao sam ovih dana sa desetinama meni nepoznatih ljudi i, uz izvinjenje što to činim na pomalo neumesan način, ponudio da im uz popust pošaljem moje knjige (osim „Koverta…“, ovih dana objavio sam i zbirku komentara iz „Blica“ 2018-2020, pod naslovom „Sa mnom više nema šale“). Uz zahvalnost svima koji su nakon toga i kupili jednu ili obe knjige i u nadi da će mi se javiti svi koji su obećali da će to učiniti kad budu u malo boljoj situaciji (nada je prvenstveno da svim tim dobrim, pristojnim i kulturnim ljudima zaista bude bolje), želim da na ovom mestu podelim nekoliko utisaka iz te „korešpodencije“.
Obraćao sam se, rekoh, ljudima koji su lajkovali ili pozitivno komentarsali sve što sam do sada učinio na promociji, posebno mog romana prvenca, da bi se ubrzo pokazalo kako mnogi od njih imaju sličnu muku, bilo da sami pišu prozu, poeziju, feljtonistiku, bilo da su nešto skoro objavili, bilo da pokušavaju da nekako dopru do potencijalnih čitalaca. Skromni tiraži ne dopuštaju mogućnost značajnijeg prisustva u knjižarama, iz kojih izdavači i autori mogu da očekuju ne više od tridesetpet odsto od prodajne cene, a epidemija izazvana korona virusom je prilično proredila sve one fine male promocije po bibliotekama, klubovima čitalaca ili na nekim mestima gde je moguće okupiti više od dvadeset ljudi.
Zbog toga su društvene mreže postale neka vrsta respiratora na kome se održava u životu većina književnih, a u poslednje vreme i likovnih poduhvata, što je sjajno pokazao moj prijatelj Duško Milošević izložbom „Akvatura“, koja je nastavila da živi i posle formalnog sklanjanja uramljenih slika iz galerije čačanskog Doma kulture. Zato nije iznenađenje što sam u odgovorima na moje ponude dobijao i „rekontru“, pa mi je Kruševljanka Maja Mita ponudila dve knjige: zbirku poezije “Post coitem regretum non facit” i roman “Smrtovnica mojih majki”, psiho-triler u izdanju AVKF.
“Nažalost, znam kako stvari stoje, verovatno ni ja neću imati promociju i potpisala sam ugovor na manji tiraž, i još mi kasni roman, a kasni mi i plata, život mi generalno kasni, ali biće valjda bolje”, napisala je moja nešto mlađa sapatnica i dodala:
“Sve je ovo tako tužno, literarni kupleraj, pa ću se ja, kao žena ‘kurvati’ javno, ništa inbox, javno ću, da prostite i jebati i tući publiku da kupe moj roman. Ovo što mi radimo, u Srbiji pisati, to su suicidne tendencije, a opet… Lepo je pisati, makar bio i kurva da se proda, nemojte ništa ovo shvatiti uvredljivo, ja sam samo malo eksplozivna ovih dana. Osećam se ko žongler, znate taj osećaj, ali… Kupleraj mora da živi!”
“Nikad nismo sporili da je moja baba Zonai Rozalija radila u kupleraju”, prva je rečenica “Koverta Ane Zonai”, koji je kolega Prelević u “Nedeljniku” predstavio kao “duboko ličnu, intimnu priču”, uporedivši “ogoljeno, bolno, neulepšano, sirovo i surovo pripovedanje” sa porodičnim sagama Amosa Oza (1939-2018) i iskrenošću norveškog pisca Karl Uvea Knausgora… Odgovorih mu da je čuveni nemački pisac Uve Tim napisao u romanu „Na primeru moga brata“, da „tek kad su svi mrtvi možeš slobodno pisati o porodici, a samo ako možeš slobodno pisati, ispašće nešto vredno čitanja“.
Zato mi je, izgleda, trebalo skoro tri decenije da od prvozapisanih sirovih priča stignemo do njihove romansirane verzije. Nadam se samo da će u nešto kraćem vremenskom razdoblju ovaj „Koverat…“ stići i do čitalaca.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar