Prekjuče su ćerke mojih prijatelja Nevene i Ivice, mlade gospodarice Kosmaja i okoline Lenka i Jelena Stevanović, zaokružile svoju prvu godinu. Prošle godine sam u vreme slavlja zbog njihovog rođenja napisao da se neke stvari, posebno one najlepše, u životu dogode onda kad im je vreme.

Niko nije nikad nikog u nešto ubedio, požurujući ga i brojeći mu godine, mesece, dane… Izgubljene, protraćene ili preostale, svejedno. To se tih dana uglavnom odnosilo na presrećnog tatu, koga baš niko od mnogobrojnih prijatelja i stalnih gostiju njegovog restorana “Palilula” nije želeo da pita “šta si čekao do sada”, još manje da se pravi važan onim “eh, da si me ranije poslušao”…

Sada, godinu dana kasnije, siguran sam da pomenuta misao ima mnogo širi značaj, mada za traktat o “pravom vremenu” gospođice Stevanović nude još neke zanimljivosti. Tako će, na primer, iako je Lenka bila krupnija (3.020 grama i 49 centimetara), vetropirasta Jelena (2.340 sa 47) koliko danas načiniti prve korake, što je još jedan dokaz da ništa nije moglo da se dogodi pre nego što je došlo pravo vreme i dok njih dve nisu tako odlučile.

Kad smo već kod gospođica i različitih pogleda na dimenziju vremena, treba se podsetiti da je Ivo Andrić u romanu “Gospođica” napisao: “Vreme muči i zamara samo one koji žive zauzeti jedino ništavnim brigama o svojoj ličnosti i svojim uživanjima, ali je ono kratko i neosetno onima koji, zaboravljajući sebe, rade na kakvom poslu koji ih prevazilazi; mereno veličinom jednog smelog i neostvarljivog sna, ono gotovo i ne postoji.”

Niko nije nikad nikog u nešto ubedio, požurujući ga i brojeći mu godine, mesece, dane… Ovih dana gotovo da nema razgovora u kome razočarane i frustrirane pristalice opozicije (ili ih bar ja doživljavam tako) ne ponavljaju mantru “vladaće ovi još deset godina”.

Pitam kako ste to izračunali, a jedan moj prijatelj kaže “prosto, sabereš veče i 24 minuta i pomnožiš sa nedeljom”. Nadam se da mi neće zameriti cenjene kolege, urednici i voditelji kultnih emisija na našoj televiziji, ali izgleda da svi mi mnogo više uspeha imamo u srozavanju ugleda, uticaja i potencijala opozicije nego što su realni dometi kritike predsednika svega ovoga i čitavog sistema podignutog na njegovom liku i delu.

Nije pri tome jedini problem što naši čitaoci, gledaoci i slušaoci više nikad neće pristati da im bilo koga predstavimo boljim nego što zaista jeste, još manje bogomdanim da preuzme neke važne funkcije u “poslu koji nas sve prevazilazi”, problem je što ovo malo medijskog prostora koje imaju najistaknutiji protivnici režima pretvaramo u zabavu “onih koji žive zauzeti jedino ništavnim brigama o svojoj ličnosti i svojim uživanjima”.

“Super ti je komentar”, “baš je bila zanimljiva emisija”, “e, jesi mu ga dao”… sa lajkovima i pozitivnim komentarima završava se sav angažman tviter revolucionara, najčešće sakrivenih iza nadimaka i spuštenih roletni. Bojim se da su u istu zamku upali i preostali opozicioni lideri, pa sve bežeći od onog “svi su isti” na razne načine pokušavaju da budu zanimljiviji, duhovitiji, atraktivniji i poželjniji, pretvarajući se, kako je neko napisao ispod mog subotnjeg teksta o Borisu Tadiću, u “manekene sopstvenih karijera”.

Iza svega toga bruji jedna druga mantra, “novi ljudi, novi ljudi, novi ljudi”, što nam opet u prvi plan vraća – vreme! Ako se ti “novi” pojave prerano najčešće se dogodi “starih smo se zasitili, evo novog mesa za čerečenje”, a ako se pojave kad treba – to može da bude, kao u Crnoj Gori, i posle skoro tri decenije!

Iz tog ugla gledano, ni onih “deset godina” više ne izgledaju tako strašno! Mada ostaje i nada u nešto što je Andrić napisao u romanu “Omer paša Latas”: “Dotrajaloj carevini spasa nema, jer su i lek i bolest za nju jednako smrtonosni.”