Pre šest dana na stadionu “Tašmajdan” premijerno je prikazana digitalna verzija filma “Majstori, majstori”, snimljenog 1980. godine, u režiji Gorana Markovića, koji je sa Miroslavom Simićem i autor scenarija. Ovu restauraciju uradili su Jugoslovenska kinoteka i VIP mobile, u okviru projekta “VIP kinoteka”.

Pažnje vredan poduhvat, ali i jubilej, jer je Markovićev film i dalje među najpopularnijim domaćim ostvarenjima, podsetio nas je na nezaboravne likove u tumačenju Semke Sokolović Bertok, Bogdana Diklića, Tanje Bošković, Predraga Lakovića, Pavla Vuisića, Snežane Nikšić, Zorana Radmilovića, Olivere Marković, Mire Banjac, Miodraga Andrića… Mnogi od njih više nisu među nama, ali zato i dalje se čini sasvim realnom priča kako direktorka jedne osnovne škole* istragu o čudnom ponašanju nastavnika fiskulture, na osnovu prijave nastavnice engleskog, pokušava da “zatrpa” na brzinu organizovanom proslavom odlaska u penziju čistačice, koju svi zovu “Keva” (igrala je Smilja Zdravković, inače čistačica u Narodnom pozorištu).

Posebno je bio dirljiv trenutak kad je hor sadašnjih osnovaca izveo čuvenu “Kevinu pesmu”, koju je kao i muziku za ovaj antologijski film komponovao profesor Fakulteta dramskih umetnosti Zoran Simjanović. Sve sa onim mumlanjem bez reči, koje je u filmu rukovodilac hora objasnio kao “uvodna tuga”…

Možda i pod tim utiskom ovih dana je jedna objava inače veoma aktivne tviterašice Sonje Verstovšek pokrenula veoma žustru raspravu na ovoj društvenoj mreži: “Tetkica, 40 godina staža u školi, dobila penziju 18.000 dinara!” Mnogi su samo kratko prokomentarisali “Keva” kao lakmus za prepoznavanje svih tih osoba koje su samo promakle kroz naša školovanja, uglavnom sakrivene iza univerzalnog i bezimenog “Tetkica”, podsetivši da je ta kategorija zaposlenih u obrazovanju “oduvek imala jadnu platu i još jadniju penziju”.

Neko će reći kako u zemlji Srbiji u ovom trenutku imamo mnogo važnijih problema, ali u lepezi odgovora i komentara na Sonjinu objavu nije teško prepoznati sve one standarne obrasce reagovanja, ne samo plaćenih botova već i tzv. običnog sveta. Nije važno da li je reč o nečijoj mizernoj penziji ili pogibiji pilota u razdrndanom avionu, sađenju tikvi na Kalemegdanu ili tikvanima po medijima, odmah počinje razvrstavanje, jedni se podsmevaju “zlatnom dobu” dok drugi objašnjavaju da “nije kriv Vučić” i da bi on “dao više, al’ ne može jer vraća dugove žutih” ili još dalje, “vraća kredite iz Brozovog vremena”.

I osećanja su nekako podeljena, pa se jedni pitaju kako je uopšte moguće (pre)živeti sa takvim primnjima, a drugi pišu “moja rođaka 16.000, ujna 21.000, obe hoće da ubiju ako nešto lose kažeš za vođu”. Jedni psuju državu i ironišu “ako Mali kaže da može da se preživi dan sa 150 dinara, onda je to velika penzija” dok drugi tvrde da “vođa nije kriv za sve u poslednjih trideset, četrdeset godina i verovatno je svim tim tetkicama plata u poslednjih nekoliko godina bila najveća”…

Ima, po običaju, i “analitičara”, koji podsećaju da je odavno “pojeden penzioni fond, pa zbog toga ni bolesni ne mogu u penziju”, dok drugi ukazuju da razni policajci i bezbednjaci rano odlaze u penziju (“znam čoveka 64 godine, a penzioner već dvadeset, zdrav, prav, boli ga uvo”)…

Razume se, ima i onih koji sumnjaju da je uopšte moguća tako mala penzija, pa onda krene bombardovanje “u Srbiji postoje i manje penzije”, sve sa primerima “moja tetka 15.000”, “znam čoveka bio majstor u IMR penzija mu posle 40 godina staža manja od 20.000”, “mojoj majci još niža penzija, radila kao kuvarica”…

U svakoj diskusiji, pa tako i ovoj, uredno se javljaju oni koji nas obaveštavaju kako je ta materija regulisana u Austriji, Nemačkoj, Švajcarskoj.(„u Austriji prosek 1.300 evra“ ili „Nemci u penziji proputuju, a mi ćemo skriveno kopati po kontejnerima za smeće“).

Samo niko ne nudi bilo kakvo rešenje. Of course, ako ne računamo predloge „uda se za vršnjaka koji takođe ima 18.000, pa da ih bog vidi, ima i za letovanje“ ili već standardno „svim poslanicima u Skupštini Srbije po 18.000 dinara, bez mogućnosti da budu članovi upravnih odbora, bez dnevnica i naknada za odvojeni život, da i oni osete zlatno doba“…

U toj kakafoniji prođu nezapaženo i pojedinačna emotivna reagovanja, poput jednog Šumadinca, koji je napisao da je “posle 21 godine staža i teške operacije srca dobio invalidsku penziju od 21.000 dinara” i da mu je “zabranjen svaki rad, ali ja se pravim zdrav i radim, samo ne znam dokle!”

Ako ste imali živaca da pročitate ovaj tekst, verovatno ste mogli da osetite pravu sliku današnje Srbije. Svi u pravu, svi sve najbolje znaju, svi se prave zdravi i teraju po svome, samo niko ne zna dokle!

———————————-

* Film je inače snimljen u prostorijama nove osnovne škole “Đorđe Krstić” na Zmajevcu, u čijem grbu je decenijama stajala ruka sa knjigom, trofej “Šampiona znanja Jugoslavije”, koji je u proleće 1964. godine osvojio Ivan Mrđen, učenik osmog razreda te škole, dok je još bila u starim zgradama u Radničkoj ulici.