Piše Ivan Mrđen: Umesto table za Ulicu Jovana Dulovića

Srbija će postati normalna zemlja kad bude spremna da se suoči sa svojom istorijom. Možda će tada biti prihvatljiv i predlog da neka beogradska ulica dobije ime poznatog novinara nedeljnika „Vreme“ Jovana Dulovića (1935-2015). U sadašnjoj Srbiji, razapetoj između istorijskih mitova i dnevne politike na temeljima devedesetih godina prošlog veka to, jednostavno, nije moguće!

„Kad jednom neko bude suočavao predstave o istoriji iz srpske feljtonistike i masovnih medija od 1989. nadalje, od kako je naglo poraslo interesovanje široke publike, i onoga što se o istim predmetima zna iz srpske i svetske nauke, imaće utisak da su pripadale različitim svetovima, da nemaju ničeg zajedničkog. U publicistici na istorijske teme u oči više nego sadržaji padaju metodi: bezobzirna jednostranost i selektivnost, nebriga za činjenice, neobuzdano uopštavanje. To se, naravno, ne stvara u krilu istoriografije, ali odgovornost posredno pada i na nju zato što široku publiku nije osposobila ni za elementarnu kritiku i preziranje te vrste štiva“ – rekao je u septembru 1994. akademik Sima Ćirković, čije izabrane radove i intervjue je nedavno u knjizi „Živeti sa istorijom“ objavio Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji.

Jovan Dulović je, bežeći od takve feljtonistike i ratnohuškačke propagande, postao svedok istorije. Kao ratni izveštač beogradskog dnevnika “Politika Ekspres” u jesen 1991. boravio je u Istočnoj Slavoniji i u proleće sledeće godine u Istočnoj Bosni, da bi već početkom rata počeo pod pseudonimima da piše za nedeljnik “Vreme”.

“Sa press karticom ‘Ekspresa’ Joca je imao pristup terenima i ratištima gde je nama bilo zabranjeno. Bio je prvi čovek koji nam je skrenuo pažnju na Ovčaru. Dan ili dva kasnije je u Vukovaru bio prisutan kad su se paravojni dripci hvalisali zlatnim nakitom koji su skinuli sa leševa na Ovčari. Svaki put kad se vraćao sa tih ratišta, on je plakao. Zbog toga smo ga toliko i voleli”, ispričao je kolega Miloš Vasić u vreme opraštanja od ovog izuzetno savesnog, poštenog i hrabrog čoveka i sjajnog novinara.

Dulović je uvek razlikovao dobro i zlo, i zato je mnogo rizikovao kad je u oktobru 2002. u Haškom tribunalu u procesu protiv Slobodana Miloševića svedočio upravo o događajima u Vukovaru i masakru u Ovčari, pri čemu je identifikovao mnoge oficire JNA i pripadnike paravojnih formacija koji su u tim zbivanjima učestvovali.

“Isprva je trebalo da bude zaštićeni svedok optužbe, ali je sam tražio da mu se skinu zaštitne mere i da svedoči javno. Zbog toga je po povratku u Srbiju bio izložen strašnim pretnjama i pritiscima, ali je hrabro i dostojanstveno nastavio da radi svoj posao”, saopštile su kolege iz nedeljnika “Vreme” 29. septembra 2015. godine, na vest o smrti Jovana Dulovića.

Ja o Joci radije pričam jednu drugu priču, vezanu za mog prijatelja, čiju sam zlehudu sudbinu pomenuo prekjuče na ovom mestu, koji sad kao invalid živi u Gerantološkom centru u Zrenjaninu, zanemaren od dece i zaboravljen od prijatelja. Njega su pre tridesetpet godina supruga i tašta smestile u istražni zatvor, a potom i pokušale da mu, uz pomoć jednog tada uticajnog saveznog funkcionera, otmu trosoban stan, koji je nasledio od oca.

Deo plana bilo je i to da mom prijatelju za to što je u afektu pretukao taštu sudi u to vreme čuveni sudija Ilija Simić, zvani „Sima sedam zima“. Međutim, kad je Simić u sudnici video legendu među sudskim izveštačima Jovana Dulovića (poslao ga Dragoljub Žarković, tada zamenik glavnog i odgovornog urednika tada visokotiražne i veoma uticajne  „Politike Ekspres“) bilo mu je jasno da tu nisu čista posla, pa je ne samo kaznio mog prijatelja tačno onoliko dana koliko je trajala “istraga”, nego se i lično zauzeo kod kolega da se imovinski spor reši u njegovu korist i osujeti prevara.

Jednostavno, poznati sudija je znao da je kod Joce uvek u prvom planu „pretpostavka nevinosti“, za razliku od mnogih današnjih medija i političara koji bi istovremeno i da optuže, i da hapse, i da osude one koji im nisu po volji! A usput ih sve vreme – linčuju!

“Joca Dulović je kao novinar ‘Ekspresa’ bio jedan od najboljih hroničara suda i stručnjaka za oblast organizovanog kriminala. Već početkom osamdesetih bio je neka vrsta legende među sektorskim novinarima koji su se bavili pravosuđem i kriminalom. Tada smo se upoznali i gledao sam ga kao ‘Pinki’ u Tita. Naučio sam od njega svašta”, ne jednom je rekao Miša Vasić.

*     *     *

Od Joce Dulovića su mlađe kolege mogle da nauče dosta toga o životu i novinarstvu, ali ne i o preferansu, mada ga Seška Stanojlović i ja često pominjemo dok (sada sa kolegom Slobodanom Đukićem) održavamo slavnu tradiciju iz redakcije „Vremena“. Joca nije baš spadao u bolje igrače ove lepe kartaroške igre, pa bi se veoma retko probijao do glavnog stola na kome su svojevremeno carevali Seška, Dragoljub Žarković i Predrag Koraksić, da bismo povremeno uskakali Mita Boarov, Zoran Jeličić, Voja Milošević i ja…

Ko god da je igrao te partije, koje je neizostavno pratilo i po desetak “navijača“, zbog kojih su se neki akteri, posebno Seška i Žare, upuštali u neverovatne kombinacije, ne bi propustio da kad baš mora da povuče neki „ziheraški“ potez tipa „keca za uši“, „da ja uzmem svoje“ i slično – to isprati uz komentar „k’o Joca Dulović“. Pošto je i on sam, u vreme dok je još radio i kasnije kao taze penzioner redovno svraćao u redakciju, često bio među „kibicerima“, to niko nije shvatao kao nekakvu uvredu na njegov račun, već se jednostavno to iskristalisalo kao „Jocina pravila“.

On je u kasnije prestao da dolazi u redakciju, ja sam ga jedno vreme viđao u kraju oko Tašmajdana, gde je jedne večeri izazvao požar u stanu na mansardi, posle ćega su ga njegovi strpali u neki starački dom. Nikad se nisam pomirio sa činjenicom da je dorćolski mangup, novinar od ugleda, Beograđanin… doživeo da kao dementni starac bude na nekoj dalekoj periferiji, zaboravljen od svih.

*     *     *

“Na prodaju dečje cipele. Nikad nošene.” Ernest Hemingvej, istorijski niz od šest reči, kojim je veliki pisac ukazao da se ”u osnovi književnosti uvek krije dobra priča”. O tome je u ”Blicu” svojevremeno pisao Peca Popović, podsetivši da je Hemingvej tvrdio da ”svako, baš svako može napisati knjigu, ali priču od šest reči koja će dirnuti čitaoca – to teško”. Druga je priča zašto baš šest reči, da li zbog toliko praznih čaša kalvadosa ispred pisca u njegovom čuvenom ”pariskom periodu” ili je to ipak tačno pogođena mera, što se potvrdilo čitavim nizom sličnih mikroliterarnih ostvarenja.

Peca je tom prilikom naveo još dvadesetak takvih priča, od kojih su me neke baš dirnule, jer su se sjajno uklapale u moju hroniku o postepenom sticanju navike nestajanja:

”Najmanji sanduci obično su uvek najteži.” / ”Rodni list. Umrlica. Jedna ista olovka.” / ”Konačno razgovarao sa njom. Položio cveće.” / ”Volela je cigarete… više od života.” / ”19 do 30. Proćerdane najbolje godine.” / ”Nagrobna ploča: Rekoh vam da bolujem!” / ”Vremeplov stigao u budućnost. Tamo nikoga.”

Nije baš u šest reči, ali nešto slično izrekla je jedne večeri početkom 2015. godine Seška Stanojlović, šampionka našeg malog preferens kružoka (tada sa Vojom Miloševićem), u pauzi između dve igre, posle jednog već uobičajenog pominjanja nekog “Jocinog pravila”:

“Vest u novinama, bacio se u Savu izvesni J. D., star 60 godina. Ostavio poruku: ‘Pitajte moju ženu i njenu sestru, one znaju zašto’. Nije Joca Dulović. On je stariji!”

Može li to ipak da stane u šest reči, pomislio sam kao neki nadobudni ”mali Hemingvej”, pa sam ostatak večeri vrteo u glavi različite rečenice, od kojih je najbolje ispala:

Poruka samoubice ličila na nekog drugog!