Piše Ivan Mrđen: Tuga sa 21. sprata

Društvo 09. jan. 202107:00
Podeli:
Ivan Mrđen Foto: privatna arhiva

Desetak mojih prijatelja koje mnogi još prepoznaju po odrednici “sa Studija B” podelilo je ovih dana sliku praznog i razrušenog 21. sprata “Beograđanke”, na kome je nekad bila redakcija jedne od najznačajnijih medijskih kuća, formalno beogradske po najboljim tradicijama – svetske.

Možda je baš na to mislila i Jadranka Janković Nešić kad je napisala kako veruje “da je onaj pravi Studio B u nama, a ne u ovim rasturenim, hladnim prostorijama”. Slično su razmišljali i Marijana Rajić, Veljko Pajović, Milorad Roganović, Brana Milunov, Peca Petrović, Darko Vlahović, Nada Brajković, Senka Miloš…

Bolan uzdah i žal za “starim dobrim Studiom B” emitovan je i pre dva meseca kad je Brana Milunov, povodom smrti Diega Armanda Maradone, objavila fotografiju na kojoj jedan od najboljih svetskih fudbalera svih vremena u svojoj sobi u hotelu “Jugoslavija” daje intervju Dragiši Kovačeviću, tadašnjem uredniku sportske rubrike gradske radio stanice. Bilo je to 2. aprila 1982. godine, na dan one čuvene utakmice Crvena zvezda – Barselona 2:4, kad je više od 90.000 “objektivnih navijača” dugo aplaudiralo Argentincu zbog velemajstorskog lob udarca za vođstvo gostiju od 2:0.

Život ponekad namesti da u istoriju uđemo ni krivi ni dužni, što je te večeri zadesilo Zvezdinog golmana Aleksandra “Diku” Stojanovića, koji je sa ivice peterca samo “nemim pogledom posmatrao let lopte do mreže”. Međutim, niko nije mogao tada ni da nasluti da će moji prijatelji sa 21. sprata “Beograđanke” jednog dana samo “nemim pogledom” posmatrati konačno preseljenje u istoriju njihove “slatke ptice mladosti”.

Sa Dragišom Kovačevićem sam se nedavno dopisivao povodom nekih njegovih tekstova, tačnije stavova sa kojima se ne slažem, da bismo obojica zaključili da smo mi “stara škola, kad je bilo moguće o nečemu razgovarati a ne posvađati se, kad su različita mišljenja bila uvažavana”, te da je u Srbiji “danas sve odvratna politika i rijaliti”. Složili smo se i da sadašnje žalosno stanje “neće promeniti ni jedno regulatorno telo, ponajmanje REM u kome sede korumpirani i opasni ljudi”.

Zato nije čudno što sadašnje žalosno stanje u medijima neki pokušavaju da poprave “od repa”. Vodio sam nedavno ozbiljne razgovore sa predstavnicima dve značajne institucije, koji smatraju da treba nešto promeniti u sistemu školovanja, selektiranja i uvođenja u posao budućih novinara.

Uglavnom smo se složili da umnožavanje institucija koje se bave osposobljavanjem medijskih poslenika nije donelo odgovarajući kvalitet. Nema tog “društvenog” fakulteta ili univerziteta koji nema neki smer ili predmet vezan za novinarstvo, “škole novinarstva” su i dalje najpopularnije među ubrzanim kursevima, posebno ako se istakne neko zvučno ime, ali i dalje među novinarskim pripravnicima ubedljivo prednjače oni koji novinarsku diplomu steknu na Fakultetu političkih nauka.

Pitanje je, međutim, koliko su bitna sva znanja koja im se u Ulici Jove Ilića nude tokom napornog četvorogodišnjeg studiranja, kakva je vajda od gomilanja podataka koji su putem elektronskih platformi dostupni u nekoliko sekundi, koliko su uopšte spremni da razumeju vreme u kome počinju da se bave ovom sve neizvesnijom i sve nezahvalnijom profesijom.

Ćerka mog dobrog prijatelja završila je studije novinarstva na FPN kao jedna od najboljih u klasi, da bi joj prvi radni zadatak u jednoj velikoj redakciji bio odlazak u Šimanovce, da u rijalitiju “Zadruga” učestvuje u nečemu što se zove “Pitanja novinara”.

“Godinama su građani Srbije izloženi nemilosrdnoj torturi, brutalnom maltretiranju, primitivizmu i prostakluku koji televizije, koje koriste državne resurse, danonoćno šalju sa svojih ekrana gledaocima. Scene nasilja, iživljavanja, tuča, seksa, nadrogiranih i pijanih individua na programu pojedinih televizija su tokom čitavog dana”, napisao je nedavno Dragiša Kovačević pod naslovom “Rijaliti virus”.

Njihovi vlasnici se hvale rejtinzima nazivajući ove programe zabavno-humorističkim. U tome im izdašno pomažu tabloidi, koji svakodnevno više strana posvećuju tim nakaradnim likovima.

“Ko pristojan može da gleda, sluša i uživa u scenama ovih ljudi bez zanimanja, bez škole i bez skrupula. Koji roditelj bi poželo da njegovo dete bude deo tog cirkusa u kojem se promoviše sve ono čega se svako normalan stidi. Naš regulator – REM, koji vrši nadzor nad televizijama kojima je izdao dozvole, to smo se uverili, nesposoban je ili ne želi da se bavi ovim problemom”, zaključio je Kovačević.

Dakle, nije problem školovanje budućih novinara, mnogo veći problem je šta će oni, kad se iškoluju, moći da rade. I gde, jer se simbolika pustog 21. sprata “Beograđanke” ne odnosi samo na ovu jeftinu malverzaciju pod firmom “privatizacije RTV Studio B”.

Tuga je mnogo veća, a pustinja mnogo šira i već pokazuje dalekosežne posledice, ne samo u medijima. Srbija se, kao društvo u celini, približava stadijumu u kome se svojevremeno našlo Rimsko carstvo, koje je privremeno rešenje za spas pronašlo u sistemu “hleba i igara”. Gradili su se amfiteatri, a ratnici bez ratova i ljudi bez posla bili su “državna briga”. Ljudima se odvlačila pažnja od bitnog, ali su bili srećni jer su imali hleba i igara…

Komentari

Vaš komentar