Ne bih obratio naročitu pažnju na jedan tvit Saše Radulovića, lidera političke organizacije "Dosta je bilo", da mi ga kao "veoma važnu informaciju" nisu nametnuli razni "patrijotski" sajtovi, kojih kao pretplatnik Mobilne telefonije Srbije nikako ne mogu (ili bar ne umem) da se rešim.

„Sram vas bilo. Ali SRAM VAS BILO. Ovo treba zapamtiti i nikada zaboraviti, ni dotičnom gospodinu ni ‘mediju’ koji je ovo objavio. Sram vas bilo“ – napisao je bivši ministar u vladi Ivice Dačića, koji to nije mogao da postane bez aminovanja nezaboravnog „prvog potpredsednika“. Reč je o izjavi dr Zorana Radovanovića Televiziji N1 da „ne postoji ni indirektna veza između osiromašenog uranijuma i raka“, s kojom ne moram da se složim, tim pre što je objavljena u baš neprikladnom trenutku, na godišnjicu početka bombardovanja SR Jugoslavije u proleće 1999. od strane Nato alijanse.

Bez obzira na solidan opozicioni staž i veoma često postavljanje pravih pitanja i vlastima i njihovim oponentima, Radulović se u poslednje vreme javlja uglavnom kao usamljeni, ozlojeđeni pojedinac, kome su svi krivi i koga niko neće ni da sasluša, a kamoli razume. Osim ako ne pljune one koje i inače svakodnevno blate prorežimski mediji i „patrijotski“ sajtovi, pa dobije trenutak njihove naklonosti i koju mrvicu medijskog prostora.

U tome sve više podseća na svog imenjaka Sašu Jankovića, koji je od solidne podrške opozicije za predsedničke izbore 2017. i kakvog takvog uspeha na beogradskim godinu kasnije stigao do toga da sam samcijat danima stoji ispred zgrade u kojoj stoluje predsednik svega ovoga i priča nešto u megafon. Što je ubrzo svima prestalo da bude interesantno, posebno njegovim „saborcima“ na tzv. opozicionoj sceni…

Od te bolesti „samo ja sam u pravu“ i „niko ništa ne shvata“ nije vakcinisan ni jedan od ovdašnjih političara, bez obzira da li su privremeno u vlasti ili u opoziciji, ali kad se u tome ode u krajnost prestanu da im veruju i oni koji su se koliko do juče kleli u njih. Čak i ako su u pravu, kao S. R. u ovom slučaju, jer nije sporno da su italijanski sudovi presuđivali u korist vojnika koji su na Kosovu bili duže vreme izloženi uticaju osiromašenog uranijuma.

Stariji se možda sećaju jugoslovenskog crno-belog filma „Saša“, snimljenog 1962. godine (režija Radenko Ostojić, u glavnim ulogama Predrag Ćeramilac, Kole Angelovski, Bekim Fehmiu, Dušica Žegarac i Rade Marković). Decenijama kasnije hrvatski filmski kritičar Damir Radić napisao je da „Saša“ predstavlja „prvi partizanski film koji nudi otklon od službene ideologije i dotadašnjih prikaza ratnih zbivanja u Jugoslaviji, pre svega zato što je jedan od glavnih motiva radnje bila osveta pojedinca iz ličnih motiva umesto borbe kolektiva za ‘više ciljeve'“.

Čitam ovih dana kako je „Beogradski sindikat“ najglasniji kritičar vlasti, što sasvim odgovara situaciji da se u ovoj zemlji više niko ne buni osim muzičara i ugostitelja, te da se studentska pobuna završila obećanjem da im neće uzeti polikliniku u Krunskoj ulici. U prevodu, baš kao što se završava pomenuti film, parolom „Svi smo mi Saša“.

Pokrenemo se samo iz ličnih motiva, a onda hoćemo da samo mi imamo megafon.