Piše Ivan Mrđen: Svi smo mi antiprotivni

Vozač autobusa na međugradskoj liniji nije hteo pre desetak dana da krene sa stanice pošto je jedna putnica odbijala da stavi masku. Uz pristisak sa ostalih sedišta, uporna zagovornica „teorije zavere“ je na kraju napustila vozilo, ali je ostao da lebdi u vazduhu komentar devojke koja je to objavila na društvenim mrežama: „A šta da je bio neki rmpalija“...

I u vozilima gradskog prevoza sve češće primećujem selektivno obraćanje ljudima bez maske, uglavnom mlađariji ili ženama čiji izgled upućuje da nije reč o kakvoj oštrokonđi. Tako se ponašaju i kontrolori „Bus Plusa“, ostrve sa na nekog preplašenog čikicu ili one koji počnu da se pravdaju, ostao im novčanik u drugoj tašni, jakni… Pored namrgođenih sa sto i više kilograma samo prođu…

Kad se iz tog ugla posmatraju najnovija zbivanja u vezi sa korona virusom, prvenstveno na relaciji „vakseri“ – „antivakseri“, postaje sasvim razumljivo privođenje nekoliko najglasnijih protivnika prisilne vakcinacije, na čelu sa doktorkom Jovanom Stojković, predsednicom pokreta „Živim za Srbiju“. U poređenju sa predsednikom svega ovoga koji nas nedeljema zavitlava linijom Žagubica – Merošina – Rudna glava i premijerkom koja njegovo oklevanje da bude „prvi među jednakima“ (kao što je uostalom i obećao) pokušava da opravda nekakvim „višim razlozima“, uz propagandno deljenje vakcina po komšiluku i neoprezno dovođenje građana susednih država da se „cijepe“ na račun poreskih obveznika Srbije, najveći greh ljudi koji su iznosili svoje mišljenje o jednoj više nego aktulenoj temi je što su bili u – pogrešnom autobusu.

Da su pričali kako niko, poput građana Srbije, nema toliko mogućnosti da bira između vakcina različitih tipova i porekla, da su hvalili vlast što je „sve tako sjajno organizovala“ i pljuvali „sve one koji to neće ili ne žele da vide“, niko ih ne bi skinuo sa državnih, ružičastih i srećnih televizija. Što bi u prolećnom trobroju „Ježa“, koji se upravo pojavio na boljim kioscima (u prevodu, zamoli prodavačicu da pogleda u kompjuter, pa ispod tezge), rek’o moj prijatelj Ninus Nestorović: „Više vam se isplati da primite orden nego vakcinu. Bićete bolje zaštićeni!“

Kao neko je uredno i vakcinisan i revakcinisan, ne bih da bilo ko posmisli kako ja branim gledišta onih, koje je u istom „Ježu“ maestralno opisao Perica Jokić: „Zaštitio sam se od korone. Prihvatio sam teoriju zavere.“ Sam sebi više ličim na onog Jovandeku Babića iz Ćopićeve „Osme ofanzive“, koji je rado koristio izraz „antiprotivan“, kad nije toliko važno za šta se neko zalaže već protiv čega je i naročito koga!

Mnogo veći problem je nešto što se ispod površine nameće kao poželjan oblik ponašanja. Nije važna vlast, nisu važne medijske manipulacije, nije važno faktičko nepostojanje ne samo opozicije, već i prostora za iole kritičko mišljenje, važno je samo usmeravati pojedinačne ozlojeđenosti u nekakve meandre opšteg besmisla. Pa se ili ponudi nekakav viši nivo „priče dana“, poput profesora koji siluje buduće glumice, bestijalnih kriminalaca ili nečijih računa na egzotičnim ostrvima ili se, s druge strane, pažnja preusmeri na „antiprotivne“ u beznačajnim stvarima.

Pa nam je onda za sve kriv komšija koji ne poštuje kućni red, vlasnici pasa koji ne skupljaju izmet svojih ljubimaca, deda koji prevrne svaku veknu hleba u samousluzi… Gledamo se preko maski kao preko nišana, mrmljamo nezadovoljstva u vlažnu tkaninu, izjadamo se na društvenim mrežama, zarobljeni u iluziji da smo nekome zbog nečega važni… I ne smemo da podignemo pogled, a kamoli glas protiv rmpalija svih fela koji se voze na našim grbačama i nikom ništa ne plaćaju!