Piše Ivan Mrđen: Šta bi rekli Žare i Srki

Ne bih da improvizujem šta bi legendarni urednik nedeljnika "Vreme" napisao o najsmešnijem virusu, lažnim izborima, vanrednom stanju, bojkotu ili prekjuče promovisanom novom sazivu Narodne skupštine, ali moram da podsetim na njegove reči posle vanrednih parlametarnih izbora u aprilu 2014. godine, kad je lista pod imenom predsednika svega ovoga osvojila samo 158 mandata ("samo", u odnosu na sadašnjih 188):"Veličina pobede Aleksandra Vučića nikako ne bi smela da ga ohrabri. Naprotiv, mislim da sve ovo što se dogodilo treba da ga uplaši. Na njemu se obistinjuje kletva jedne stare mađarske poslovice 'Evo ti ništa i drži ga dobro'. Velika moć je i velika slabost. Kakvu god vladu da sastavi, svaka naplavina, bilo koje brvno ili govno, ostaće na njegovom kućnom pragu. Nema više druge adrese za srpske muke. Velike pobede mogu da budu uvod u veliki poraz" (Dragoljub Žarković, "Napredna knjiga", "Vreme", 2016, str. 102)Bilo je to u vreme velikih poplava u Srbiji, pa su zbog toga i citirane metafore pomalo vodoplavne, ali do bola primerene trenutku. Baš kao anegdota da se na jednom od poslednjih novinarskih skupova kome je prisustvovao Žare našalio na svoj račun: "Otkad sam dobio nagradu za životno delo, sve je počelo da me boli".Nagradu Udruženja novinara Srbije za životno delo Dragoljub Žarković je dobio 2018. godine. Šest godina ranije isto priznanje je posthumno dodeljeno prerano preminulom glavnom uredniku nedeljnika NIN Srđanu Raduloviću (1957-2012), čiju knjigu "Sudbina Krajine" s pravom smatraju najobjektivnijom analizom zbivanja u Republici Srpskoj Krajini, tim pre što je objavljena samo nekoliko meseci po okončanju njene višegodišnje agonije.Srđan mi je jednom prilikom rekao da su Busije najbolja paradigma svakog obeležavanja godišnjice "Oluje", kad je u avgustu 1995. iz Hrvatske proterano više od 200.000 njenih građana srpske nacionalnosti. Oni su u jednom trenutku poverovali da je granica Srbije zaista na liniji Karlobag – Ogulin – Karlovac – Virovitica, da bi ih potom po zemunskim livadama, pa i u naselju Busije, „zbrinuli“ oni koji su ih u to ubeđivali. Zato sam nekoliko puta predložio svima koji o tim danima govore da prvo pročitaju Radulovićevu knjigu, ne bi li makar razmislili o sledećem pasusu:"Na 'pomeranje' stanovništva i slabljenje borbene motivacije boraca uticale su političke prilike u Krajini, stalni sukobi krajinskih lidera, vojni porazi praćeni brutalnošću hrvatskih trupa, porazi Vojske Republike Srpske, posebno gubitak Bosanskog Grahova, indiferentnost Miloševićeve vlasti u Srbiji, neispunjeni snovi o ujedinjenju svih srpskih zemalja..." (Srđan Radulović, "Sudbina Krajine", "Dangraf", 1996, str. 101)Umesto toga, svake godine početkom avgusta ista priča, jedni se busaju u "junačke grudi", a drugi iz političkih busija odapinju otrovne strelice! Kao da su vlasti i u Hrvatskoj i u Srbiji zgrabile svako svoje "ništa" i čvrsto ga (se) drže!Ništa manje uspeha u pokušaju zaustavljanja te spirale ludila nije imala ni koleginica Antonela Riha, koja početkom avgusta podeli link sa potresnim svedočenjem Vesne Rudić devojačko Milakara, rođene 1966. na Baniji, gde je je živela do avgusta 1995. godine:"Svake godine dođe avgust i eto nam opet ‘Oluje’. Kao što su i tih godina pred poštom vikali ‘mi ćemo, mi ćemo’, tako i sad skupljaju poene i prave sebi promociju. Opet te neko pravi budalom i priča ti ‘još malo ima do mosta’... Koga je briga za me i za te? Ako ovi slave, prave paradu, ovi proglašavaju dan žalosti i šta ja znam, ajmo mi nešto treće. Ajmo pokazati svijetu da mi znamo šta je nesreća. Šta meni znači da se proglasi dan žalosti? Šta? Ja sam sve svoje ožalila" – pričala je Vesna svom sinu, našem mladom kolegi Mirku Rudiću.Njihovu priču objavio je Dragoljub Žarković u “Vremenu”, početkom avgusta 2015. godine!