Piše Ivan Mrđen: Srbija, 51. država SAD

Neko je ovih dana napisao na nekoj od društvenih mreža da je “sasvim priprodno što su ljudi u Srbiji veoma zainteresovani za ishod američkih predsedničkih izbora, jer od njih zavisi i naša budućnost”. Neko je odmah dodao komentar da je “sasvim priprodno što su ljudi u Srbiji nezainteresovani za izbore u našoj zemlji, jer od njih ništa ne zavisi”.

Između te dve krajnosti kreće se većina tvitova i objava tokom ove sedmice, čime je još jednom potvrđena duboka podeljenost ovdašnjeg društva. Nije više stvar u tome da li je neko navijao za Donalda Trampa ili Džozefa Bajdena, za američke republikance ili demokrate, po ko zna koji put linija opredeljenja bila je politika predsednika svega ovoga i njegovih trabanata. Ako on(i) podržava(ju) crvene, mi smo za plave, na njihovo “krađa” ide naše “to je demokratija”, ako jedni tvrde da “ništa nije gotovo” odmah se proglašava pobeda na drugoj strani…

Ako tome dodamo neutemeljenu i više nego neopravdanu predstavu o sopstvenoj važnosti, kako države u svetskoj politici, tako i nas samih da o svemu tome serendamo, Srbiju su ovih dana mnogi zamišljali kao 51. državu SAD.

Dok ovo pišem još nisu objavljeni konačni rezultati 59. američkih predsedničkih izbora, jer, kako reče Nemanja Rujević, “Tramp bi da se broje glasovi dok Bjeković ne da gol u Ljubljani”. Za nešto mlađe, podjednako je duhovito zapažanje Igora Čobanovića da se “u Americi trenutno dešava Šabac”.

Isti autor je napisao da “ključ od Bele kuće ima Aleksandar Vučić, tako da se džaba svađaju Tramp i Bajden jer koga on pusti unutra, taj je predsednik”, uz komentar:”Sve zavisi od Vučića!” Na to je Antonela Riha upitala: “Šta će biti ako pobedi Bajden i promeni bravu?”

Iako je najpoznatiji gastronomski vodič kroz Beograd i okolinu, poznat i kao ambasador SAD u Srbiji, pokušao da nas uveri kako se u politici Vašingtona “ništa neće promeniti, bez obzira ko bude izabran”, pitanje naše koleginice daleko je ozbiljnije nego što izgleda na prvo čitanje.

Pošto neće biti moguće ono što je primetio već pomenuti Čobanović, napisavši “Vučić čestitao pobedu obojici”, niti bi puno pomoglo nešto što je predložio stari valjevski šeret, kolega Dragan Todorović – “Srbija bi trebalo da sazove Skupštinu i proglasi Trampa za pobednika” – jedina vajda za nas u ovoj ruševini od države moglo bi da bude saznanje da “iako zvuči neverovatno, postoje zemlje gde vlast gubi izbore” (tvit pod firmom “QQLELE za Duleta”).

Ne bi, međutim, valjalo da, kao što su nam posle pobede trikolonaša u Crnoj Gori tviter revolucionari savetovali “crnogorski scenario”, sad neko ozbiljno shvati ideju “ako Ameri sa Bajdenom ruše Trampa, da probamo i mi sa Mićunom na Vučića” (I.Č. again).

Kolega Zoran Kurtović je sve nazvao “izbori za gerantološku stolicu u Beloj kući”, uz komentar: “Neće nas, brate, pa to ti je. Tamam brat Donald dao Aci penkalo da mu napiše čestitku za novi predsjednički mandat a ono nestalo mastila. Sada mu Aca piše običnim plajvazom: ‘Trampe dragi, Bajden mi se pomalo gadi, ali ću mu morati podršku dati da moj narod ne pati’.

Nije isključeno da će nas predsednik svega ovoga odmah podsetiti kako je 2016. godine podržavao gospođu koja je oprostila Moniki Levinski, da će reći kako su Đilas, Šolak & comp. Gazivode nazvali Trampovim jezerom, te da su i Briselski i Vašingtonski sporazum prihvaćeni pod pritiskom i da se se nada da će, sad kad su pobedile demokrate, biti ponovo razmotreni u “demokratskom procesu”… Zbog čega smo, jel’te, i poslali Marka Đurića u Vašington!

To je taj rad, kako bi rekla mlađarija, što je lik koji tvitove potpisuje sa “Neki Lik” lepo objasnio: “Možete sad početi sa ‘jesam li govorio da će Bajden pobediti’ tvitovima, ali ne zaboravite samo da obrišete jutrošnje kako ste znali da Tramp pobeđuje”. Sve to je moj prijatelj Milorad Roganović sažeo u tri proste rečenice: “Ne razumem našu euforiju oko brojanja glasova u SAD. Svejedno je. Ko god da pobedi, mi smo najebali.”

Ali, ne zbog toga što će se u Ovalnom kabinetu promeniti politika prema Srbiji, nego zato što će većina ljudi posle višednevnog intenzivnog bavljenja “svetskom politikom” još jednom olako prenebregnuti ono što je juče napisao Milan Charlie: “Kad se sve završi, najverovatnije večeras oko 18 časova, da se vratimo pitanjima ko je rušio u Savamali, gde je snimak sa rampe, čija je ‘Jovanjica’ i plagijati doktorata, otkud sudiji lova za 13 apartmana i zašto nas Krizni štab jebe već mesecima k’o vrana skeledžiju?”