Piše Ivan Mrđen: Prvi rođendan „najsmešnijeg virusa“

Društvo 26. feb. 202107:00 > 17:29
Podeli:
Foto: privatna arhiva

Članovi Kriznog štaba za suzbijanje korona virusa javno su prvi put istupili pre tačno godinu dana, 26. februara 2020. na konferenciji za novinare u Predsedništvu Srbije, tada još uvek samo kao stručni savetnici.

 

Tog dana se u istoriju beščašća upisao pulmolog Branislav Nestorović izjavom da je reč o “najsmešnijem virusu”: „Ne mogu da verujem da se narod koji je preživeo sankcije, bombardovanje, svakojaka maltretiranja, uplaši najsmešnijeg virusa u istoriji čovečanstva, koji postoji samo na Fejsbuku.”

On je u prisustvu nasmešenog predsednika svega ovoga pozvao ljude da idu u šoping u Milano, u trenutku kad je u tom delu Italije prijavljivan sve veći broj zaraženih korona virusom, dok je ukidanje letova i zatvaranje granica nazvao „besmislicom”.

Čak i da je tačno da tog 26. februara u Srbiji nije zabeležen nijedan slučaj korona virusa (sećate se čuvenog “lapsusa” tadašnje zamenice direktorke Instituta Batut Darija Kisić Tepavčević da je prvi slučaj “izolovan prvog marta”, a ne šest dana kasnije kako je zvanično saopšteno), ovo relaksiranje javnosti bilo je isključivo u funkciji raspisivanja parlamentarnih izbora i prikupljanja potpisa za vladajuće i poželjne opozicione stranke.

Krizni štab za borbu protiv korona virusa zvanično je oformljen tek 13. marta, a njegov rad je, bez obzira na kasnije ordenje, ministarska mesta i druga državna priznanja, često bio u raskoraku između zahteva struke i dnevnopolitičkih potreba. Sinusoida pooštravanja i ublažavanja mera gotovo da se u dan poklapala sa onemogućavanjem ostalih političkih aktera da vode kampanju, posebno tzv. “bojkot koalicije”, da bi se kasnije razni, ne tako ogoljeni, ustupci činili i navijačima (“večiti derbi” sa publikom), tuirističkim agencijama (navala na Grčku), vlasnicima teretana, ugostiteljima, zimskim centrima…

Često se dešavalo da članovi iznesu suprotne stavove o merama zaštite, prirodi virusa, pa i u o datumu kraja epidemije, što je dovodilo do konfuzije u javnosti. Bilo je i najava nekih blesavih mera, poput vožnje polupraznih vozila gradskog prevoza i stajanja na svakoj drugoj stanici, koje su preko noći ukidane “na molbu predsednika”.

„Nama se desilo to da smo postali konfuzna, a ne informisana javnost“, ocenila je u jednoj takvoj prilici koleginica Suzana Miličić, konsultantkinja za odnose s javnošću.

Iako je u poslednjih nekoliko meseci, posebno od kako je počeo da se ponaša kao estradna zvezda, pulmolog Nestorović skrajnut i iz Kriznog štaba i iz prorežimskih medija, šteta izazvana izjavom o “najsmešnijem virusu” ostaće kao trajno svedočanstvo faktičke nepripremljenosti države Srbije za jednu od najozbiljnijih pandemija u ovom veku. Tu činjenicu nije uspeo da prekrije ni sveprisutni, neumorni i agilni predsednik svega ovoga, na njen račun, u krajnjoj liniji, mora da se upiše i izuzetno visoka smrtnost lekara i zdravstvenih radnika u minulih godinu dana.

Boravio sam u to vreme u Australiji i nekoliko puta sam pisao o stampedu na prodavnice i grabežu za toalet-papir. Bila je dovoljna samo jedna izjava visokog zvaničnika, objavljena nekako u isto vreme kad i Nestorovićeva sprdačina, da bi „bilo pametno da zbog korona virusa građani naprave izvesne zalihe testenina, pirinča, konzervirane hrane, higijenskih uložaka i toalet-papira“, pa da baš ti artikli počnu da ubrzano nestaju sa rafova. Mirina i moja najstarija unuka Tamara, koja džeparac zarađuje u supermarketu „Coles“, jednom od najvećih tamošnjih trgovinskih lanaca, tih dana je kao supervizor prodaje odgovarala samo na dva pitanja: da li ima i kad će da stigne toalet-papir.

Tada sam napisao da je pomenuta izjava data u udarnim televizijskim informativnim emisijama, što samo govori da su svuda isti „mali vernici TV dnevnika“, kako one koji slepo veruju vlastima već decenijama nazivaju u Srbiji. Uvek im je najpreča njihova guzica! I još sam dodao, da možda i zbog toga što znaju kakve bi posledice po njihove glasače imale realne informacije o opasnostima i merama predostrožnosti u vezi sa korona virusom, jedino vlasti u Srbiji i većina medija pod njihovom kontrolom teraju sprdnju sa ovom svetskom temom broj jedan. Naravno, zbog svoje guzice!

To, ruku na srce, nije prestalo ni do današnjeg dana, posebno kad je reč o različitim aršinima gledanja na pojedina okupljanja građana. Gužva prilikom odavanja počasti preminulom Đorđu Balaševiću nije sa epidemiološkog stanovišta ništa manje rizična nego ceremonija „puštanja u rad“ spomenika na dnu Nemanjine ulice, sahrane crkvenih velikodostojnika, redova pred zlatiborskom gondolom i ski-liftovima po ostalim planinama, sve do hepeninga hiljadu navijača uoči utakmice Crvena zvezda – Milan tek da se „potroši džebana“…

Problem je samo što se u javnim nastupima pominje samo ono „njihovo“, zavisno od toga koga smatrate „svojima“. Što bi rekao nepoznati autor, a njegova misao sačuvana u „Maloj antologiji internet humora u doba pandemije“ (“Živi bili pa kovideli“, sakupio Zoran Nikolić „Zozon“, „Šabačka republika“, 2020.): „Virus je mutirao! Najbrže i najlakše se prenosi sa televizije na ovce.“

Komentari

Vaš komentar