“Ranijih godina sam, kad bi A. V. imao nekakav monolog na nekoj televiziji, prekidala sav posao i preko tvitera komentarisala najvažnije momente, uglavnom neistine ili nerealna obećanja. Onda sam vremenom počela samo da slušam i istovremeno radim nešto po kući. U trećoj fazi sam isključila ton i pratila šta o svemu tome objavljuju moji sapatnici po društvenim mrežama. Sad samo – peglam!”

Ovako mi je odgovorila jedna moja prijateljica, kad sam joj preksinoć rekao da tačno znam kad na ružičastoj televiziji “ekskluzivno” gostuje predsednik svega ovoga, iako na drugom televizoru gledam isključivo fudbal i filmove. Tad (ga) moja Mira psuje u svojoj sobi, čekajući da počne njena omiljena serija. Turska, pa šta…

Ma koliko bilo degutantno njegovo neprestano pojavljivanje po svim mogućim televizijama sa nacionalnim predznakom i frekfencijama, sasvim je u redu najavljivanje tog trošenja vremena kao “ekskluzivnog”. Gotovo bih pomislio da je reč o nekakvom podsvesnom otporu, jer u “Leksikonu stranih reči i izraza” Milana Vujaklije (1891-1955) stoji: “Ekskluzivan (lat. exclusivus) isključan, koji isključuje, koji je isključiv, koji ne pušta…”, pa se u tom smislu i “eksluziva” objašnjava kao “isključivo, isključno, isključujuće”.

Ako je nešto primer isključivosti i isključivanja svake mogućnosti za drukčije mišljenje, čak i za postavljanje iole neprijatnijeg pitanja, onda su to ovi celovečernji “one man show”, često i bez pauze za reklame. To je, na kraju krajeva, osnovni razlog što sve manje ljudi i gleda i komentariše ovu političku “Žikinu dinastiju”, pa tako još nisam uspeo da saznam o čemu je pričao preksinoć.

Radivoje “Lale” Bojičić ima i za to sjajan aforizam: “Priča sam sa sobom i sve više me zabrinjava tolika količina govora mržnje”. Nije, međutim, samo reč o nečijoj manijakalnoj opsednusti sopstvenom važnošću, već o realnoj činjenici da, baveći se svim i svačim, predsednik svega ovoga primećuje da stvari ipak ne stoje onako kako ih on prikazuje, da na mnogim mestima nema ljude na koje bi mogao da se osloni i da ono što sam radi i o čemu priča nema mnogo veze sa osam nadležnosti koje su u Ustavu Srbije propisane za predsednika Republike.

“Zato se on u praksi ponaša kao da je sve, i sudija i tužilac i poligrafista, i advokat i ministar spoljnih poslova i ministar unutrašnjih poslova, i ministar finansija i ministar svih najvažnijih ministarstava i šef i političkog i medicinskog dela Kriznog štaba i prvi stručnjak za epidemiju i raznosač respiratora i glavni vakser i antivakser”, nabrojao je ovih dana kolega Cvijetin Milivojević, osnivač i direktor Agencije “Pragma”.

Mom prijatelju sam zahvalan, jer niko nije tako dobro objasnio sintagmu “predsednik svega ovoga”, koju ja već godinama koristim u mojim komentarima. Primera radi u upravo objavljenoj knjizi “Sa mnom više nema šale”, koja obuhvata period od 1. januara 2018. do maja 2020. godine, Aleksandar Vučić je imenom i prezimenom pomenut 19 puta, a kao p.s.o. u čak 47 komentara.

Iz tog ugla gledano, ovi intervju zaista traju prekratko za nekoga ko brine o toliko stvari i o svemu sve najbolje zna.