Podeli
Foto: privatna arhiva

“Mislim da sam vam već pričao čuvenu priču o dvojici srpskih komšija u svađi i kako je jedan drugom, preko noći, da se osveti, grunuo nekoliko kilograma svežeg pekarskog kvasca u septičku jamu, pa ujutru bilo puno dvorište. E, izgleda da nam je opet neko ubacio kvasac u septičku!”

Pametnim ljudima je, verujem, ova priča kolege R. Martinovića (tvituje pod firmom Marti Misterija) sasvim dovoljna da objasni fekalije koje su se proteklih dana izlile po medijima i društvenim mrežama. Otvaranje Pandorine kutije na kojoj piše “seksualno zlostavljanje” sa izuzetno poznatim akterima (reditelj i “pedagog” Miroslav Aleksić i glumica Milena Radulović) pokrenulo je lavinu sličnih iskustava, prvo u okviru iste “škole glume”, zatim u toj branši, a onda su paralelno usledile i “golicave” price iz različitih delatnosti, firmi i institucija.

To je bio povod da se moja prijateljica M. R. priseti događaja sa početka njene novinarske karijere: “Bila sam klinka, gimnazijalka sa 18 godina i mislila sam da je svet moj, pošto sam uspela da uđem u Studio B, ej, onaj Studio B. Igrala sam odbojku, učila, zavolela taj radio – to je bilo sve što mi je bilo važno. Nisam jurila frajere, nosila miniće, isticala sise, tada je u modi još bio mozak.”

A onda se jedne večeri, baš u jednoj od prostorija gde su bile kancelarije u onom sada golom prostoru na 21. spratu “Beograđanke” dogodilo da su jedan stariji “kolega” i moja prijateljica ostali sami. Nikakav bliži kontakt do tada nisu imali, ona je kao početnica prema svima imala respekt, ali on je iznenada pokušao da je povali na sto…

“Počela sam da se otimam i znam da sam ga nekako ujela za ruku i šutnula, istrčali smo jedno pa drugo iz te prostorije, a ja sam na kraju hodnika spazila jednu koleginicu, koja je sigurno videla da smo unutra bili zajedno i strašno me je bilo sramota zbog toga.  Zato sam sve vreme koje sam tamo provela imala jaku želju da joj kažem da nisam svojom voljom bila unutra, da nisam neka klinka koja preko kolega juri neku poziciju na radiju… Mnogo me je bilo sramota, užasno!”

M. R. se poverila jedino starijoj koleginici, koja je inače bila veliki borac protiv nasilja svih vrsta i oblika, ali na njeno pitanje da li hoće da prijavi nasilnika odgovorila je odrečno, plašeći se da je ne oteraju sa radija koji je zaista volela.

“Taj ološ je i danas ‘ugledni kolega” koji radi u jednom ‘objektivnom, profesionalnom i nezavisnom mediju’, samo je još ljigaviji nego što je bio, kad čujem njegov glas u prilozima čak mi više nije ni grozno. Međutim, ovih dana mi se ponovo vraća taj film, uz dva pitanja: Šta bi bilo da je stvarno uspeo da me siluje i da li ima koleginica koje su prošle mnogo gore od mene? I fizički i psihički”, tako je moja prijateljica završila ova deo svoje priče.

Svašta se moglo pročitati ovih dana po društvenim mrežama, pa je tako jedna mlada žena progovorila o sličnim iskustvima iz Istraživačke stanice u Petnici, kad je imala samo 14 godina. Zato je više nego opominjući “popis” svih neprijatnosti kojima je bila izložena u mladosti, koji je moja prijateljica A. G. objavila juče:

“Pipkanja, najvulgarnija dobacivanja, pokušaji silovanja iz kojih sam se samo pameću izvlačila, poslovne ponude iza kojih je stajala samo logika dedekanja na vlasti da im mlado meso bude uz skut, pritiskivanja po hodniku, u liftu… I konstantno potiskivanje. Stalni oprez da prepoznam opasnost, vežbanje lukavosti da je izbegnem. Najgore je bilo u periodu između 13 i 18 godine. Sva-ko-dne-vno! Od dvadesete se već smirilo, mada nije nestalo. Oprez je ostao zauvek. Iako zaborav prekrio.  E, sad dve noći ne mogu da zaspim od gušenja, zbog cele ove priče.

I ja sam ćutala, i vrlo dobro znam zašto – zato što nisam mislila da iko može da mi pomogne!”

U američkom filmu iz 2001. “Kejt i Lepold” (režija Džejms Mangold, u glavnim ulogama Meg Rajan i Hju Džekman) ima jedna scena koju rado pogledam i po “stoti put”, kad vojvoda iz 19. veka kaže “japi” direktoru koji je izveo na večeru svoju saradnicu: “Udvarati se ženi kojoj ste šef je jeftin način da se od dame napravi drolja!”

O tome, mnogo bezobzirnije i mnogo prepoznatljivije,  govori drugi deo jučerašnje objave moje prijateljice M. R. (koja je deo radnog veka provela u jednom preduzeću koje nema puno veze sa umetnošću, medijima i svetlima pozornice):

“Bio je neki sastanak kod nas, okupili se vlasnici autosaobraćajnih firmi zbog nekakvog dogovora, štrajka, protesta, ne sećam se povoda, uglavnom u jednom momentu ja treba da unesem neke papire, a vrata bila otškrinuta. I taman da uđem, jedan od njih pita mog dišu: ‘Je li, jebeš li ti ovu tvoju?’ A on će: ‘Nju? Ma kakvi, ona nije u tom fazonu uopšte.’ Tada će opet onaj: ‘Bogami, ona moja je haos. Ja da je plaćam, a drugi da je jebe, e pa to ne može!’ Sve sam to čula ispred vrata, a onda sam ušla, donela te papire i kao niko nije ništa čuo, svi se pravimo ludi i sve je u najboljem redu.”

Ova buka će, kao i svaka, da se smiri i stiša kroz nekoliko dana. Bez obzira na “nove” pikantne detalje iz “majstorske radionice” uhapšenog predatora, bez obzira na fekalije prosute po društvenim mrežama, bez obzira na podršku “internet revolucionara”… opet će da nastupi “svi se pravimo ludi i sve je u najboljem redu.”

Sve dok ne budemo imali potpuno poverenje u policiju i pravosuđe i uverenje da će svaki ološ kome tako nešto padne na pamet za to da robija, bojim se da je bliže istini nešto što je juče objavila koleginica Vera Ranković: “Znate šta je rekla moja prijateljica za slučaj silovane glumice? Taj mora da se nekome zamerio!

Komentari

Vaš komentar