Kako se bliži početak školske godine sve češće su mi na umu dve stare poslovice. Jedna afrička koja kaže "da bi se podiglo jedno dete potrebno je čitavo selo“ i ona indijska "svet je moje selo, a čovečanstvo moja porodica".

Slušam i pratim zabrinute roditelje koji ovih dana u ovom našem „selu“ imaju mnogo više pitanja nego odgovora i mogu da razumem njihovo nepoverenje u „institucije sistema“, od Kriznog štaba do resornih ministarstava. Već se nekoliko puta pokazalo da se njihove odluke i preporuke pretvore u nešto sasvim suprotno, jer su morali da poslušaju onog koji sve „najbolje zna“ i čije „molbe“ ne mogu da odbiju.

Roditelje, posebno onih najmlađih osnovaca, teško da može da uteši činjenica da zbog aktuelne pandemije slične probleme i dileme imaju ljudi širom sveta. Konkretno sam u toku šta se zbiva u Dubaiju i Melburnu, gde se takođe razna parcijalna rešenja prihvataju kao trenutna i iznuđena, a očekivanja su podignuta na globalni nivo, pošto preovlađuje uverenje da su ugroženi i svet i čovečanstvo, kakve smo poznavali do pre samo šest, sedam meseci.

O svemu tome, sasvim prirodno, razgovaralo se i prekjuče u našem dvorištu, kad su nam u goste došli kuma Spomenka i njen unuk Kosta. On i Mirino i moje najmlađe unuče Dunja su vršnjaci, oboje će sad u treći razred, imaju i za sebe po jedno on-line polugođe, ali nam nekako teško da ih zamislimo kako mirno sede nekoliko sati sa maskama na licu ili svaki čas peru ruke…

Mada, ne treba potcenjivati ni sposobnost mališana da shvate da se oko njih dešava nešto neobično i dramatično. Eto, kumić Kosta je nedavno proveo dan u jednom akva-parku u okolini Beograda, pa je, videvši kako se voda nemilice rasipa, izrazio ozbiljnu zabrinutost za budućnost čovečanstva. „Šta ako potrošimo svu vodu“, pitao je u povratku kući.

Ko zna, možda će on jednog dana napisati sastav pod naslovom „Svet je moje selo, a čovečanstvo moja porodica“ i tako vratiti „dug“ njegovog dede, mog prerano preminulog i neprežaljenog kuma Branka Arbutine (1950-2009), poznatog i po nadimku „Albanac“, sa kojim sam delio sam životne radosti i nedaće više od četiri decenije.

Kad je krajem šezdesetih godina prošlog veka Kancelarija UNESCO-a u Beogradu raspisala konkurs za radove studenata i srednjoškolaca na temu poznate indijske poslovice, prva nagrada u obe kategorije bio je sedmodnevni put u Pariz i boravak u sedištu ove međunarodne organizacije. Ja sam kao student građevine napisao dva rada, jedan pod mojim, a drugi pod kumovim imenom (on je tada još pohađao Hemijsku tehničku školu na Banovom brdu), iskreno se nadajući da ću osvojiti druge ili treće nagrade u novcu.

Kad je objavljeno da je Branko Arbutina osvojio prvu nagradu, nismo mogli da priznamo da on nije autor, pa mi je tako moj budući kum ostao „dužan“ taj sedmodnevni boravak u „gradu svetlosti“.

Nije tajna da smo kasnije obojica žalili što nam nije pošlo za rukom da se naše prijateljstvo nastavi i među našim ćerkama (Mirina i moja najstarija ćerka Milena i Spomenkina i Brankova Ljubica su vršnjakinje). Zato se sad radujem svakom susretu najmlađih pripadnika treće generacije i baš mi je prekjuče bilo drago što su se Kosta i Dunja lepo družili, iako ih nisam ništa razumeo kad su pričali o igricama i omiljenim televizijskim programima…

Za njih dvoje ovaj svet je odavno veliko selo!

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram