Piše Ivan Mrđen: Jedno pivo za ceo dan

Usput sam izračunao da me to zadovoljstvo košta oko 180 dinara (penzioneri plaćaju 1.680 dinara za 12 termina, plus sat parkinga u trećoj zoni). To je manje od cene krigle piva u mojoj omiljenoj kafani „Stari bunar“, pa bi i to što ću popiti malo manje mogao da upišem na konto nekog boljeg života.Ko je pažljivije pratio „pregovore“ oko minimalne cene rada u Srbiji za 2021. godinu, verovatno je primetio da su u tom glumatanju zabrinutosti za životni standard ovdašnjih najamnika često pominjani baš tih famoznih 180 dinara. Toliko je, prema računici državnih službenika, novokomponavanih biznismena i „reprezentativnih sindikata“ (poznatijih kao rentijera reprezentativnog poslovnog prostora, nasleđenog od nekadašnjeg Saveza sindikata) potrebno dnevno za hranu po članu porodice.Lane je u pregovorima o minimalnoj ceni rada za 2020. istaknut zahtev da minimalna zarada na mesečnom nivou treba da pokriva troškove minimalne potrošačke korpe, što je bilo prvi put da se famozni “minimalac” uopšte uporedi sa nekim od realnih parametara troškova života. Ovaj predlog prošle godine nije usvojen. Dogovoreno povećanje od 11,1 odsto u odnosu na 2019. godinu, anulirano je povećanjem cena osnovnih životnih namirnica i struje, pa je minimalna zarada u martu 2020. godine bila niža za oko 7.000 dinara od minimalne potrošačke korpe.“Ako zavirimo u strukturu zvanične minimalne potrošačke korpe, onako kako ju je definisao Republički zavod za statistiku, videćemo da je od ukupnog iznosa od 37.714 u martu 2020. godine, na hranu odlazilo 16.766 dinara, pa prostom matematikom dolazimo do računice od 180 dinara dnevno za hranu po članu domaćinstva. Uzimajući u obzir da metodologija izrade potrošačke korpe podrazumeva unos hrane na nivou od 2.280 kalorija dnevno po osobi, poražavajuće je da je za državni statistički metod sasvim prihvatljivo da se siromašniji slojevi stanovništva hrane visokokalorijskom, a manje kvalitetnom hranom, ukoliko uopšte i na taj način mogu da se prehrane sa 16.000 dinara”, objasnila je ovih dana Bojana Tamindžija, članica Centra za politike emancipacije.Ovaj iznos postaje dodatno problematičan ako pogledamo neke od alternativnih pregleda o troškovima hrane u Srbiji, prema kojima je za jednu osobu na hranu u proseku potrebno izdvojiti 14.500 dinara mesečno.“Čak i uz napomenu da se i tu računa sa potrošnjom od 2.400 kalorija dnevno, i dalje je duboko uznemirujući podatak da su troškovi hrane za tročlano domačinstvo prema minimalnoj potrošačkoj korpi gotovo tri puta niži od realnih troškova hrane za jednu osobu”, smatra Tamindžija.Po njenom mišljenju, verovatno je prilikom izrade strukture potrošnje minimalne potrošačke korpe, zbog nemogućnosti da se iz tabele izbace ostali troškovi, “hrana uzeta kao rastegljiva kategorija, ne bi li se stvorio privid da najsiromašnijim slojevima stanovništva, kad izdvoje za hranu i kad plate komunalije, ipak ostaje nešto novca za ostale potrebe”. Međutim, ako tročlana porodica, prema istoj računici minimalne potrošačke korpe Republičkog zavoda za statistiku, može da izdvoji 125 dinara mesečno na obrazovanje, dok komplet udžbenika za četvrti razred osnovne škole, primera radi, košta oko 17.000 dinara, ispostavlja se da domaćinstva koja žive na nivou minimalne potrošačke korpe ne mogu da izdvoje 180 dinara dnevno za hranu jednog deteta i da ga u isto vreme školuju.Dakle, minimalna potrošačka korpa je daleko ispod minimalnih troškova života, što neće smanjiti ni iznos od 32.126 dinara “minimalca” za narednu godinu. U bruto iznosu, to bi bilo 43.504 dinara (oko 366 evra po trenutnom kurusu), koji se isplaćuju na račun radnika, a zajedno sa doprinosima i porezima koje plaća poslodavac, ukupan bruto bio bi oko 50.965 dinara ili 434 evra. Niže minimalne zarade u Evropi, prema podacima “Eurostata” imaju samo još Albanija (209,10 evra) i Crna Gora (331,22 evra).Kolega Perović je pre dva dana objavio na Tviteru da u “zemlji sa najvećim rastom BDP u Evropi” čak milion penzionera prima penziju nižu od 25.000 dinara, a 350.000 radnika je na “minimalcu”. Te brojke ipak neće dovesti do “zime našeg nezadovoljstva”, jer svi oni, realno gledano, ne mogu da učine bilo šta kako bi popravili svoj sadašnji položaj!Politički zablesavljeni svemogućim vođom, sindikalno onemogućeni višedecenijskim manekenima, psihološki zarobljeni u “kulturi” rijalitija i estrade, podsticani da uzroke svojih problema pronalaze ili u prošlosti ili u “okruženju” (od “neprijatelja” države do “lopova” u komšiluku), zaglavljeni u “snalaženju”, kreditima i prodaji nasleđenih imanja ili za bagatelu otkupljenih stanova, mogu eventualno da ponekad onih 180 dinara umesto za hranu potroše za tri piva pred prodavnicom…I da se potom neko vreme junače kako će sve biti drukčije kad jednom “ustanu kuka i motika”!