Piše Ivan Mrđen: Isidorina poslednja provokacija

Društvo 10. avg. 202007:5741 komentara
Podeli:
Ivan Mrđen Foto: privatna arhiva

Mnogi često mešaju dva važna dela beogradskog Novog groblja, Aleju velikana i Aleju zaslužnih građana. Prva je napravljena 1926. godine i od 1927. u njoj nije podignuta nijedna nova grobnica. Od uglednih i zaslužnih ljudi tu su sahranjeni Petar Kočić, Milunka Savić, Dimitije Tucović, Jovan Cvijić, Ilija Milosavljević “Kolarac”, Stevan Hristić…

Aleja zaslužnih građana je novijeg datuma, izgrađena je na centralnom delu groblja i već dva puta je proširivana. Tu sahranjuju ljude koji prema odluci Gradske skupštine ili gradonačelnika svojim radom, životom i delom zaslužuju počasno mesto. Do sada je u Aleji sahranjeno ili su položene urne nešto manje od 750 ljudi, ratnika, boraca, političara, knjizevnika, slikara, glumaca, naučnika…

Svojevremeno je postojao pravilnik ko može biti sahranjen u Aleji zaslužnih građana, od nosilaca nekog od najviših ordena Jugoslavije i Srbije, dobitnika važnih nagrada iz oblasti kulture i obrazovanja do istaknutih sportista, novinara… Početkom devedestih taj se kriterijum izgubio. Mesto u počasnoj večnoj kući počeli su da dobijaju i ljudi koji svojom radim to svakako ne zaslužuju, ali su u trenutku smrti bili važne poluge vlasti. O njihovom “delu” sudilo se po broju objavljenih čitulja, od kontroverznih šefova policije Radovana Stojičiča Badže i Boška Buhe do nekih glumaca koji su tek zakoračili na veliku scenu.

Mnogi velikani su upravo zbog narušenih kriterijuma zahtevali da ne budu sahranjeni u takvom “društvu”: Miodrag Petrović Čkalja, Pavle Vuisić, Bata Stojković, general i oslobodilac Beograda Peko Dapčević, akademik Pavle Savić, reditelji Bojan Stupica i Mira Trailović, narodni heroj Cvijetin Mijatović, slikarka Cuca Sokić, pesnik Steva Raičković, akademik Dejan Medaković… Poslednjih dvadesetak godina, uz važne i vredne izuzetke, sve se pretvorilo u Aleju poznatih. U njoj su na pritisak pink javnosti i tabolida sahranjeni i neki ljudi, čije delo neće preživeti ni sledećih nekoliko godina…

Isidora Bjelica je jedna od takvih ličnosti. Celi njen život je naizgled provokacija ali sračunata, nikad s ozbiljnjim posledicama, uvek uz skute i zaštitu vlasti. Bez velikog talenta za veća dela tačno je znala da vremenu iščašene pink kulture i neobrazovaih političara treba nešto što može da izgleda kao umetnost a nije, provokacija koje ništa ne zatalasa, ne izazove sumnje i varničenja. Na granici dobrog ukusa, nerazumljiva većini, kao takvu vlast je može predstavljati neukima kao avangardu i upisati sebi poene za otvorenost ka “modernom”.

“Isidora Bjelica u Aleji zaslužnih građana je sasvim normalna stvar u zemlji u kojoj je Aleksandar Vulin ministar, Marijan Ristićević poslanik a Boško Obradović vođa opozicije”, napisao je kolega Zoran Kurtović, čiju jučerašnju objavu na Fejsbuku sam iskoristio kao “matricu” za današnji komentar. Ne zato što o svemu tome nemam stav, već mnogo više što verujem da on o “zaslužnoj” pokojnici ima šta da kaže i kao Sarajlija, i kao Beograđanin.

Mada mi je, da budem iskren, najbliže ono što je na ovu temu zapisao jedan Leskovčanin. “Kad sam počeo hemioterapiju poslao sam Isidori Bjelici poruku sa pitanjem gde mogu da nabavim kanabisovo ulje. Mrtva hladna mi je dogovorila da će mi reći ako kupim njenu knjigu”, napisao je moj prijatelj Ivan Krstić, uz komentar sa kojim se složila većina ljudi koji su podelili njegovu objavu, pa da ga i ja ne vadim iz kontejnera!

Komentari

Vaš komentar