Ne verujem da znate šta je to "4PHA PYKA", iako se to pominje kao rešenje svih problema države Srbije i njenih građana. Odmah da vam kažem da se ne nadate da je to "formula" za nekakav novi proizvod za domaće i svetsko tržište ili vakcinu protiv neke opake bolesti, da baš ne idemo do korona virusa..

Da ne dužim, tako je neki junoša, pišući komentar na nekom od patrijotskih sajtova, rešio problem sa tastaturom na svom telefonu i ispisao naziv organizacije koja bi „rešila sve probleme srbskog naroda“. Ma koliko bila smešna ova ćirilica ispisana nezgodnom latinicom, apisovski duh, shvaćen u smislu da malo ’apsi, a malo baca sa terasa, više nije ni za podsmeh, ni za prenebregavanje.

„Crna ruka“ u svesti ovdašnjih ljubitelja rešenja „po kratkom postupku“ nema mnogo veze sa tajnom organizacijom koja je izvršila majski prevrat na početku prošlog veka, niti sa organizacijom „Ujedinjenje ili smrt“, kojoj je pripadao sarajevski atentator Gavrilo Princip, ponajmanje sa grupom oficira osuđenom na čuvenom „solunskom procesu“, ali se priziva baš zbog želje da se „neprijateljima srbskog naroda“ i brzo presudi i kazna efikasno izvrši.

Kad je pre desetak dana buknuo novi sukob između Jermenije i Azerbejdžana oko Nagorno-Karabaha, nije trebalo mnogo da se u nekim komentarima pojavi ovakav „redosled događaja“: „Jedva čekam da se umešaju Rusija i Turska, da Putin razbuca Erdogana, da Aja Sofija opet bude pravoslavna, a mi ćemo po Beogradu da valjamo u katran Đilasa, Čedu i ostalu evropejsku bagru“.

Koliko gluposti na malom prostoru, toliko i zbrke u nečijem malom mozgu! Ali, na žalost, više nije reč o usamljenom pojedincu, sakrivenom iza spuštenih roletni, jer sada nije teško prepoznati taj „rukopis“ i na beogradskim zidovima, na kojima su osvanuli grafiti „Smrt Đilasu“.

Takođe, trebalo je ovih dana i snage i živaca za iščitavanje stotine patrijotskih komentara protiv Zlatka Pakovića, autora i režisera predstave „Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo“, izvedene u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu. Psovke i uvrede, pretnje i Pakoviću, i glumcima, i Centru („to odmah zatvoriti i zaliti betonom“), brzinom zvuka su stigle do predloga za ukidanje svih nevladinih organizacija i hapšenje svih političkih neistomišljenika… Neki pozivaju da ih se kazni, što novčano, što „vešanjem“, Pakovića doživljavaju i kao „prodanu dušu“, „fašistu“, što se, između ostalog, ističe uz mnogobrojne gnusne uvrede i pretnje. Pakovića nazivaju i „bolesnikom“ a njegovu predstavu „morbidnom u kojoj napadaju SPC, Srbiju, i upoređuju Srbe sa nacistima“.

Ne sporim ničije pravo da brani zastavu koja je gažena u pozorišnoj predstavi, da misli kako je čitava Srpska pravoslavna crkva napadnuta likom sveštenika okrvavljene mantije ili da ima svoju verzije događaja ne samo iz Srebrenice od pre dve ipo decenije, nego i svih ratova na tlu bivše Jugoslavije, ali strahujem da o svim tim stvarima, od geopolitike i istorije do kulture i umetnosti, u Srbiji više nikad neće biti normalnog razgovora…

Na najnovije napade, Zlatko Paković je odgovorio putem svog Fejsbuk profila: „Oni će pobediti jer imaju više brutalne sile, ali uveriti neće nikoga, pa ni sebe. Za to bi trebalo da imaju ono što im tako nedostaje, razum i pravdu na svojoj strani… Sve je na njihovoj strani osim pravde i razuma!“

Odavno sam prestao da neke ljude nazivam seljacima, ako mi se nešto ne dopada u njihovom ponašanju ili rečima, jer ne želim da vređam seljake. Sad prestajem i da takve individue nazivam ludacima, jer je poznato da „ludaci i deca uvek govore istinu“.

Samo se bojim da je u pravu tviteraš Mirko Stanišić, koji je nedavno napisao: „Kad bi nas testirali na ludilo, videli bi šta je pandemija“. Na to je reagovao doktor Miroljub Stojković: „A sad jedno suštinsko pitanje: Da li smo mi, ali stvarno, ikada bili normalan narod?“