Piše Ivan Mrđen: Dvojac za „šatro diplomatiju“

Društvo 01. dec. 202007:23
Podeli:
Ivan Mrđen Foto: privatna arhiva

Ne bih voleo da ambasador Crne Gore u Srbiji Tarzan Milošević bude zapamćen po najnovijoj epizodi ovdašnje političke “Žikine dinastije”, pod radnim naslovom “Idi mi, dođi mi”.

Posle odluke podgoričkih vlasti da je ambasador Srbije u Crnoj Gori Vladimir Božović “persona non grata” usledila je reakcija ovdašnje premijerke i ministra spoljnih poslova, kažu “po Bečkoj konvenciji”, pa su i 66-godišnjem mašinskom inženjeru iz Bijelog Polja ostavljena konvencionalna 72 sata da “spakuje prnje”. Još se nije osušila ni farba ispod državnog pečata, kad je ovaj dvojac bez kormilara (u veslanju “dva minus”) postao “dva plus” (što je oznaka za dvojac sa kormilarom), pa su naprečac zaboravljeni i Beč, i reciprocitet, i šta su sinoć večerali…

Jer, Bože moj, “došlo je vreme za prijateljstvo sa Crnom Gorom”, a mi smo to saznali tek kad nas je “predsednik zamolio da razmotrimo ovu odluku”. Ako je Henri Kisindžer svojevremeno izmislio “šatl diplomatiju”, tandem Brnabić – Selaković pretenduje na autorstvo “šatro diplomatije”.

A ponešto bi mogli da nauče i od kolege iz Crne Gore, koji je krajem prošle godine (u Beogradu je zvanično od 24. oktobra 2019.) na ne baš umesno pitanje jedne ovdašnje novinarske “zvezde” da li je imao problema zbog imena dao diplomatski odgovor par excellence: “Nijesam vam ja od tih Miloševića!”

Mada je za odnose između dve države mnogo bitnija izjava gospodina Miloševića iz januara ove godine, kad je u vreme litija po Crnoj Gori i više nego glasnih zahteva da se “Milovom ambasadoru” uskrati gostoprimstvo u Srbiji. Tada je on za portal Mondo rekao: “Ubeđen sam, a i na tome maksimalno i svakodnevno predano radim, da će odnosi Srbije i Crne Gore uvijek ići na bolje, nikad na gore. Mi smo svi prolazni, a Crna Gora i Srbija kao samostalne međusobno priznate države su vječne, i ja se nadam, biće uvijek na istoj strani”.

Bilo kako bilo, dobili smo još jednu potvrdu o “samostalnosti” ovdašnjih funkcionera i još jedno prisvajanje jeftinih poena od strane predsednika svega ovoga na račun “najbližih saradnika”. Ima u tome osim kampanje koja neprestano traje već osam ipo godina i malo patologije, jer partijskim drugovima nije zaboravljeno, još manje oprošteno nešto što se događalo 7. maja 2012. godine u centrali Srpske napredne stranke.

Te večeri su svi krivili “šefa izborne kampanje” i za slabiji izborni rezultat Tomislava Nikolića u odnosu Borisa Tadića u prvom krugu predsedničkih izbora, i za neočekivani uspeh socijalista i činjenicu da će nova vlada zavisiti od političke odluke Ivice Dačića, a ponajviše što je po treći put doživeo lični poraz u Beogradu, jer je lista Dragana Đilasa osvojila 50, a naprednjačka samo 37. On je u tom trenutku bio manji do makovog zrna, pa je čak govorio i o “napuštanju politike”, zbog čega i sve što se kasnije događalo i ovo u čemu sada živimo ide na dušu nadmenog Tadića i belolistićara.

I kao što Beogradu i Beograđanima sveti već godinama na razne načine, a Draganu Đilasu i posebno, tako je i svojim partijskim drugovima umeo da pošalje svilen gajtan, počev od Tomislava Nikolića do svih tih funkcionera, koji nikad ne znaju da li će i kako biti izvrgnuti podsmehu, odnosno “zamoljeni” da neku “svoju odluku” usklade sa njegovom voljom! Po pravilu, u sasvim suprotnom pravcu!

Komentari

Vaš komentar