Ne bih da se uključim u polemiku i pridružim opštem komentarisanju, do sada uglavnom negativnom, povodom ocena pisca i novinara Borisa Dežulovića o Beogradu i duhovnom statusu Beograđana, koji je u intervjuu “Nedeljniku” okarakterisao prestonicu Srbije kao “kasabu”, odnosno “Dubai za siromašne i Jagodinu za bogate”.

Ovaj intervju i neka kasnija pojašnjenja “šta je pisac hteo da kaže” su, naravski, prilično iznervirali ovdašnjeg Iznoguda, ali ta priča nije za pristojne ljude, jer se Beograd posmatra kroz “čudovišne betonske hangare i lažne brončane barone Minhauzene” (Dežulović), odnosno “hrvatsku ljubomoru” zbog istih tih “grandioznih poduhvata” (dogradonačelnik).

Zato ću Dežuloviću, sa kojim iz prethodnih života pamtim i bolje dane (posebno u vreme kad su “Borba” i “Slobodna Dalmacija”, uz sarajevsko “Oslobođenje”, bili poslednja linija odbrane bivše nam zajedničke države), ispričati dve priče iz moje rane mladosti, pa ko razume – shvatiće, ko je shvatio – razumeće.

U prvoj petini mog života sve što sam znao o filmovima naučio sam u starom čukaričkom bioskopu u Visokoj ulici, podužoj baraci preko puta porte Crkve svetog Đorđa, tamo gde je sada gornji ulaz u “Ada Mall Shopping Center”. Uglavnom smo “upadali” preko ograde klozeta u dvorištu, da bi se stvari prilično iskomplikovale krajem 1963. godine, kad je srušen stari i, na ponos svih Čukaričana, otvoren novi bioskop “Šumadija”. Sad smo morali da imamo kupljenu kartu, u to vreme ne baš jeftinu, pa nam je trebalo puno domišljatosti i upornosti da od roditelja iskamčimo pare, uglavnom tako što smo tvrdili da je neki film “istorijski” ili “po književnom delu”, što nam “treba za školu”.

Kad je već u leto 1964. u “Šumadiju” stigao pseudoistorijski spektakl “Dugi brodovi” (englesko-jugoslovenska koprodukcija, režija Džek Kardif, u glavnim ulogama Ričard Vidmark, Sidni Poatje i Rosana Skijafino, a od naših pored svih najznačajnijih kaskadera još i Beba Lončar, premijerno prikazan u martu iste godine) moja braća i ja bili smo više nego iznenađeni očevim odsečnim odgovorom: “Ne može, jer je Ričard Vidmark rekao da je Beograd seoska prestonica!”

Živeli smo tada nas petoro u manje od dvadeset kvadrata, soba i kujna, zajednička česma i klozet u dvorištu, sa još pet isto tako brojčanih porodica u sličnim “stanovima”, Beograd kao grad bio je, realno gledano, ne kilometrima već decenijama udaljen od nas, ali tog dana sam, čak i uz mogućnost da otac jednostavno nije imao para za naše “tri karte za Holivud”, shvatio da postoji nešto što se zove “duh Beograda”. I to se voli, poštuje i prenosi, bez obzira na broj kvadrata i zidova, bez obzira čime se neki Beograđanin bavi…

U “Blicu” sam punih 16 godina pisao komentare na beogradskim stranama, nešto manje od pet hiljada sakupljenih u četiri knjige (tri do sada objavljene, četvrta izlazi početkom iduće godine), preuzevši na sebe “slatku ali tešku ulogu čuvara beogradske savesti i duha, javnog beležnika velegradskih zabluda, strepnji, poraza i pobeda”, kako je to svojevremeno opisao moj prijatelj Ranko Pivljanin.

I cenjeni kolega Bojan Ljubenović je u recenziji moje knjige “Sa Tadića na Vučića” (“Mostart”, Beograd/Zemun, 2016.) napisao da “čak i oni koji ne veruju u duhove poverovaće da beogradski duh postoji” i da Beograd nikad neće “poput Atlantide potonuti usled talasa prostakluka, licemerja i primitivizma koji ga poslednjih decenija nemilosrdno zapljuskuju”.

Kao urednik gradske hronike vraćao sam mladim saradnicima priloge za rubriku “Šta volim u Beogradu” ako bi jedan od dva odgovora bio neki geografski toponim (Sava, Dunav, Avala, Ada Ciganlija) ili neka građevina (“Beograđanka”, Narodno pozorište, neki od mostova…), uz komentare “Ovo nije turistički vodič” ili “tu nema Beograda”…

Nadam se da je, zbog takve “istorije bolesti”, jasno zašto ne želim da se ovaj zapis shvati kao dodatno “valjanje u blato”. Ima toga i previše, i kod Dežulovića i u ostrašćenim komentarima…

Jesam se oglasio kao nekakav “čuvar beogradskog duha”, mada mi je mnogo zanimljivije što je pre mesec ipo dana gotovo bez ikakvih komentara prošao Dežulovićev intervju za jubilarni broj nedeljnika “Vreme”, posebno stav da je “Srbija naprosto zamišljena i koncipirana kao kič država u kojoj će tabloidi, rijaliti-programi i turbo-folk biti i dominantna estetika i dominantni društveni diskurs”. I još je dodao: “Zemlju Srbiju, uz dužno poštovanje vašem lijepom jubileju, ne objašnjava ‘Vreme’, Srbiju objašnjava Baka Prase.”

Zato moja druga priča nije namenjena samo cenjenom kolegi iz “lijepe naše”, zadnja pošta Split, već i svim naprasnim “beogradobraniteljima”, a može malo i na račun rahmetli Vidmarka (1914-2008).

Kad je moj otac četvrt veka posle rata konačno dobio “borački stan” na Banovom brdu, ja sam još pune tri godine momkovao u starom dvorištu, što je posebno izluđivalo neku baba Dobrinku, komšinicu iz stana do kapije. Tako mi je jednom, kad sam pratio neku devojku, prebacila nešto oko korišćenja česme, uz zajedljivu primedbu: “A ona od juče potrošila celu kofu…” Moj odgovor glasio je: “Jedite vi govna!”