Zaista sam bio oprezan ovih dana kad je trebalo da nekome zaželim “sve najbolje” u Novoj godini. Iako se čini da je baš na kraju prethodne i početkom ove godine to najlakše i da je dovoljno reći “da mi budeš živ i zdrav”.

Ne bih da bez otpora učestvujem u tom opštem srozavanju očekivanja na očuvanje golog života i izbegavanje korona virusa, jer kad tako sagledavamo život onda su nam dovoljni soba, krevet i – televizor. Nekad se govorilo da su “za ludnicu potrebni prazna soba i pravi ljudi” (citat iz nezaboravnog crno-belog filma “Moj čovek Godfri”, 1936. SAD, u glavnim ulogama Vilijam Pauel i Kerol Lombard), u današnjoj Srbiji je to nemoguće napraviti bez televizija sa nacionalnom frekfencijom.

Moj prijatelj Radivoje Bojičić je jednom prilikom napisao da je “ludnica najbolje mesto za promociju genijalnih ideja”, ali izgleda da smo i tu okrenuli stvari naglavce. Što bi rek’o moj omiljeni namćor u onoj pesmi “Ne volem”: “Ne volem šizove i nervne bolesnike, pre ih puštali za vikend, sad ih puste pravo pred kamere… Ne volem izbore, televizor, plakate, dosta, ako Boga znate, ludnica je, kanda, otključana širom ostala.”

Unutra su ostali samo Napoleoni, a napolju su ovi što obožavaju predsednika svega ovoga. Mada neki sve češće i uđu, ali u – Skupštinu!

Tamo takvi odlučuju kako ćemo živeti. Nevolja je samo što svako od nas ima dva života. To je lepo u zimskom trobroju “Ježa” primetio kolega Goran Ivanković: “Sa velikim nestrpljenjem čekam večerašnji ‘Dnevnik’. Da vidim kako sam živeo danas!”

Namerno prepisujem aforizme, jer ovde više niko nema ni snage, ni živaca da pročita nešto duže i ozbiljnije. Zato je i moj prijatelj Vladan Ćosić prvog dana januara pokušao da maksimalno koncizuje svoju sjajnu analizu šta nas čeka u 2021. godini:

“U Novoj godini država je povećala minimalac. Dakle, povećala namet na privredu i to onu najranjiviju, onu malu, nerazvijenu, siromašnu mikro privredu. U Novoj godini država je povećala cenu struje i cigareta. Dakle, povećala je namet na građane i to one male, siromašne, izmučene građane, kojima i najmanje znači mnogo. U Novoj godini država je povećala cenu testa na koronu, cenu TV pretplate, porez na imovinu… Uvela je nove namete.

Zato je pojeftinila moral, obraz, čast i poštenje. To jest, pojeftinila je vrednosti. Kad već možemo da kupujemo političare, glasače, sudije, novinare, lekare, diplome… zašto ne bismo mogli i dušu?!”

Država nam se tako javlja sa slovnom greškom, svi je doživljavamo kao – drpavu! Ona drpa od većine, manjina drpa od nje!

Zbog toga nam je država takva kakva jeste. Prazna soba! Nadam se da se neće naljutiti moja prijateljica Jelena Sotirović, ali njen jučerašnji tvit je baš groteskna slika Srbije, na početku treće decenije Dvadesetprvog veka:

“Zovem Dom zdravlja da zakažem vakcinu za bebu, prvo mi kažu “zovi popodne”, zovem popodne “zovite u sredu, tad radi sestra Maja, kod nje je SVESKA ZA ZAKAZIVANJE”!