Piše Ivan Mrđen: Dan posle Devetog marta

Teško je izbeći utisak da je obeležavanje tridesetogodišnjice svega što se na ulicama Beograda događalo 9. marta 1991. ipak skliznulo u lamentiranje o propuštenim šansama, izneverenim očekivanjima, onoj „duši prodanoj“ i Daninim sinekurama, sve do konstatacija da je „sve bilo uzalud, jer je danas gore nego pre tri decenije“.

Zato su svi razgovori o nečemu što nekadašnji „kralj trgova“ i dalje naziva „SE-PE-O“, što bez plaćene članarine objedinjuje samo bračni par Drašković, plus večiti poslanik Čotrić (koji se i dalje predstavlja kao satiričar, prodajući maglu nekakvim antologijama bugarskih, rumunskih ili poljskih aforizama) na dobrom putu da nam “ugroze samopoštovanje i inteligenciju”.

“Pitamo se kako smo uopšte mogli da ga podržavamo? Utešna je činjenica da smo se borili za nešto opšte, i politički podržavali ne njega lično, već program neke jedinstvene politike i koalicija u kojima se nalazio. Neke nove oslobodilačke koalicije koje će, ubeđen sam, podržavati najveći deo slobodoumnih i poštenih ljudi Srbije, imaće opet u svojim redovima i vukove i dane, ali to nije razlog za stav ‘svi su isti’. Ne dozvolimo im da (po)stanu isti” – napisao je moj prijatelj dr Petar Đukić.

Izvinio sam se juče svojim čitaocima i prijateljima sa društvenih mreža zbog podužeg evociranja uspomena na taj datum, svestan činjenice da je to bila poslednja prilika da ispričam priču koja, kako vreme odmiče, više nikome nije ni važna… Osim, of course, meni lično!

Svako ima pravo na svoj Deveti mart, pa je u tom smislu na mene najjači utisak ostavila objava kolege Damira Radovića da bi njegov prerano preminuli otac, poznati fudbalski sudija Stevan Radović „Šjor“ (1949-1997) juče proslavio 72. rođendan. Damir mi je jednom prilikom, uz osmeh, rekao kako je njegov otac „čuven po tome što je na derbiju signalizirao ofsajd, pa je poništen prelep gol ’Piksija’ Stojkovića sa pola terena“ (82. „večiti derbi“, 3. april 1988. Crvena zvezda – Partizan 1:1).

„Ti bi nas podsećao na činjenicu da si Zemunac, da su to posebni frajeri i da oni nikad ne stare… Ovde, bre, još pričaju o Vuku Draškoviću, a to je bilo pre tri’es godina, baš na tvoj rođendan. Vreme je stalo i ne namerava da krene. Ja bih ti se požalio da nisam dugo bio na Partizanovoj utakmici, a ti bi me pitao kako je moguće da se tamo sada, umesto da se igra fudbal, valja droga i šetaju razne ljudske nakaze, pedofili i tome slično” – izvinjavam se Radoviću mlađem što sam malo ispreturao njegove rečenice.

Učinio sam to zbog naše zajedničke patnje, zvane FK Partizan. Ne toliko zbog uobičajene devetomartovske simbolike i patetike, koliko zbog činjenice da se “tamo sada, umesto da se igra fudbal, valja droga i šetaju razne ljudske nakaze, pedofili i tome slično” – izostalo je i sećanje na, po mnogima, najlepšu utakmicu crno-belih svih vremena.

Tog 9. marta 1966. godine, pre pet i po decenija na Stadionu JNA Partizan je pobedio prašku Spartu sa 5:0 i nadoknadio 1:4 iz prve četvrtfinalne utakmice Kupa evropskih šampiona, golovima Velibora Vasovića i po dva Vladice Kovačevića i Mustafe Hasanagića. Kasnije je eliminisan i slavni Mančester junajted, pa su finale u Briselu i meč sa madridskim Realom (11. maja iste godine) i dalje najveći evropski uspeh kluba iz Humske.

Mart, na žalost, nudi previse datuma kad nam misli odlutaju ka politici, veoma često ka ljudima koji to ničim ne zaslužuju. Evo i ja, bez obzira na gornji naslov, nikako da se iskobeljam iz devetog marta, jer su i današnji razgovori o Partizanu i jazbini u koju je pretvoren ovaj nekadašnji fudbalski hram takođe ogledalo države i društva u kome živimo, ovde u Srbiji. Za šta ne malu krivicu snosi i jahač balkona sa početka ovog teksta.

Zbog toga sam zaista srećan što mladi gospodin Petar Petrović, koji će danas u Dubaiju proslaviti stupanje u tinejdžerske godine, odrasta u drukčijem okruženju i razmišlja o nekim drugim stvarima. Ko se još seća mog teksta od prekjuče, znaće zbog čega smo moja Mira i ja veoma ponosni na prvo muško u našoj kući (posle tri ćerke i najstarijeg unučeta, sada već 21-godišnje Tamare).

Deseti mart nije samo “dan posle Devetog marta”, već je istinski praznik na sve tri naše adrese, od Zvezdare do Melburna. Indijska poslovica kaže da je “dobro vaspitanje najveće dobro koje možemo ostaviti deci”, a nama je izgleda taj poduhvat olakšan činjenicom da naš Petar i njegov brat Filip nikad neće saznati ni ko je Vuk Drašković, ni ko je Baka Prase, ni ko su Džala Brat i Buba Koreli, ni ko je Mimi Oro, ni ko je Velja Nevolja…