Deveti mart 1991. smatram najznačajnijim datumom u mojoj profesionalnoj karijeri, koja sa malim prekidom kad sam ostao bez posla zbog čuvenog Šešeljevog zakona o informisanju (ko li tada beše ministar) traje još malo pa pola veka. Tog dana sam postao direktor „Borbe“!

Istina, na ovu funkciju sam imenovan tačno sedam meseci ranije, 9. avgusta 1990. odlukom tadašnjeg Saveznog izvršnog veća, u potpisu Ante Marković. U „Borbi“ sam pre toga bio šef Deska i po funkciji zamenik glavnog i odgovornog urednika, nešto kao glavni tehnolog, ali o direktorskom poslu nisam imao pojma.

Sećam se da sam na prvom sastanku borda direktora preduzeća nastalih iz nekada jedinstvene kuće „Borba“, kad su nekoliko puta ponovili da će međusobna potraživanja regulisati preko cesije (poravnanja) sasvim ozbiljno pitao našu šeficu računovodstva Ljilju Ivanović „ko je ta Cesija“. Na sreću, sasvim tiho…

Imao sam nesreću da nepuna dva meseca posle stupanja na dužnost, 25. i 26. septembra 1990. radnici „Štamparije Borba“ odbiju da štampaju matični list, navodno zbog dugovanja, a stvarno zbog neslaganja sa uređivačkom politikom suprotnom od svih ostalih novina u Srbiji, koje su bezrezervno podržavale Slobodana Miloševića.

Bilo je tu i dosta mojih propusta, posebno neoprezno izdavanje povećeg akceptnog naloga po preporuci grupe mahera iz tadašnjeg „oglasnog sektora“, zbog čega se na jednom redakcijskom sastanku moj prijatelj Milinko Bujišić sprdao da „svi pakuju novogodišnje paktetiće i prodaju, a samo mi kupujemo i raspakujemo“. Ali, to je već druga priča, koju pominjem samo kao potvrdu da sam morao u hodu da učim mnogo toga iz ekonomije, organizacije preduzeća i ljudskih resursa.

Moju poziciju sam donekle ojačao projektom osnivanja Deoničarskog društva „Borba“, uz podršku iz tadašnjeg Saveznog sekretarijata za informisanje, te dovođenjem novih ljudi na bitna mesta u prodaji i oglašavanju, što je dovelo do konsolidovanja finansija. U prevodu, redovno smo izmirivali obaveze i plata nije kasnila!

Sve to, međutim, ne bi mnogo značilo da nije bilo Devetog marta 1991. godine, kad sam zaista postao direktor sa velikim „D“. Tog dana bila je subota, za nas u „Borbi“ slobodan dan, jer smo subotom izdavali dvobroj, pa se veliki broj kolega našao na ulicama Beograda u vreme demonstracija. Neko iz radoznalosti, neko iz političkih ubeđenja, jer je mnogo članova naše redakcije u to vreme bilo blisko sa Savezom reformskih snaga Ante Markovića, čiji je kandidat na predsedničkim izborima u decembru prethodne godine bio Ivan Đurić (a naš kolega Mirko Klarin je bio šef izbornog štaba), neki su bili od početka sa ekipom iz UJDI-ja (Udruženje za jugoslovensku demokratsku inicijativu), a jedan broj posebno mlađih verovao je u Vuka Draškovića i njegov Srpski pokret obnove.

Ali, osim nekoliko mladih kolega iz Beogradske rubrike, NIKO od novinara nije imao ZADATAK da PRATI protest opozicije, pa su se i fotoreporteri našli više po ličnom profesionalnom odnosu nego što im je to bila obaveza. Na Kolegijumu „Borbe“ u petak o tome nije bilo puno reči, a na direktno pitanje urednika Beogradske rubrike Miroslava Kosa „kako pratimo sutrašnji protest“ glavni i odgovorni urednik Manojlo Vukotić je doslovce rekao: „Daj neku decu da se malo promuvaju, ovi iz opozicije će kao i obično malo da galame, malo pred Televiziju. U nedelju ćemo da poređamo sva saopštenja…“ Nije bitnije ni pojačana „dežurna ekipa“ za nedelju.

Na ovakav rezervisan stav Vukotića možda je uticala i činjenica da je sedam dana ranije, kad su „Večernje novosti“ u subotu 2. marta štampale „treće izdanje“ sa dramatičnim vestima o „pokolju na Plitvicama“, koje su se kasnije pokazale kao dezinformacija, i on bio na korak od toga da napravi „vanredno izdanje“. Sa tom namerom se nisam složio kao direktor preduzeća, ne samo kao neko ko je morao da odobri takav poduhvat, već zato što to uopšte nije bilo u skladu sa tradicijom Staše Marinkovića, na koju smo se pozivali.

Zbog toga sam i ja te subote 9. marta 1991. godine prvo krenuo na fudbal, koji sam sa drugarima igrao od 10:00 u sali kod „Mažestika“. Tad sam još živeo u Šimanovcima, pa sam automobil parkirao kod „Borbe“. Već zbog toga što sam teškom mukom prošao tih nekoliko stotina metara od Kosovske do Obilićevog venca, kroz masu okupljenog sveta i dve policijske blokade, bilo mi je jasno da ipak nije reč o „običnom okupljanju opozicije“.

Kad je policija oko 10:45 prvi put bacila suzavac na Trg Republike dogodilo se nešto što sam kasnije opisivao kao „nadrealnu filmsku scenu“. Na krovu sale bio je veliki ventilator, koji je ubacivao svež vazduh, tog prepodneva bilo je zaista toplo za mart, pa smo u jednom trenutku nas desetorica na parketu počeli da se gušimo i da nas peku oči. Neko je viknuo „suzavac“ i kao po komandi istrčali smo napolje. Tako se dogodilo da smo se u jednom trenutku našli na brisanom prostoru, onako u gaćama i dresovima, između naroda koji je bežao prema Tanjugu i Topličnom vencu i grupe policajaca koji su trčali od „Mažestika“. Mi se skamenili od čuda, policajci videli da nismo demonstranti, ugurali nas nazad u zgradu, odakle smo sa peškirima na licu, dok se malo nije razbistrio vazduh krenuli prema Trgu.

Sa mnom su u to vreme igrali fudbal kolege Miroslav Kos i Zoran Nikolić „Zozon“, ali smo se po izlasku na ulice u toj gužvi nekako razdvojili. Prošao sam nekoliko puta od Trga do Terazija i nazad, video otimanje onog vatrogasnog vozila i na njemu sina zlatara Smolčića iz Kosovske ulice, koga sam poznavao iz „Uniona“ i koji će iste jeseni, kad Milošević počne „rat u kome nismo učestvovali“ poginuti negde u Slavoniji. Bio sam veoma blizu kad je Peđa Mitić snimio onu istorijsku fotografiju Dragane Milojević Srdić sa uzdignuta tri prsta dok je policija poliva šmrkom (koju smo kasnije iskoristili kao plakat za reklamu „Borbe“ kao „Lista istine“, a ona me je kao direktora izluđivala stalno novim zahtevima za njena „autorska prava“), bio sam negde kod „Konja“ kad se Vuk Drašković pojavio na balkonu Narodnog pozorišta, ali je bilo očigledno da on nema ni mogućnosti, ni kapaciteta da kontroliše masu i usmerava protest ka nekim realnim i tada se činilo ostvarljivim zahtevima.

Negde posle 13 časova sreo sam kolegu Zorana Pavića i mi smo ispred još jednog policijskog nasrtaja na demonstrante pobegli u restoran „Sunce“, što se ubrzo pokazalo kao velika greška, jer je ispred Doma omladine opet bačen suzavac, pa je unutra bilo mnogo ljudi a malo svežeg vazduha. Zbog toga smo nas dvojica nekako pretrčali do „Borbe“ i kroz prozor moje kancelarije na drugom spratu koja je gledala na Dečansku ulicu posmatrali šta se događa u toj ulici i na Trgu. To je u tom trenutku bio jedini prozor koji su mogle da koriste kolege iz „Borbe“, jer je kancelarija glavnog urednika i sale Kolegijuma bila zaključana, a prozori iz velike sobe i Deska su gledali na unutrašnje dvorište.

U toj sobi su se već oko 14 časova okupile gotovo sve kolege koje su bile na ulicama Beograda, mada je bilo očigledno da su bili uglavnom novinari a da nije bilo nikog od važnijih urednika. Tada sam pred kolegama (Ivan Torov, Zoran Pavić, Velja Ilič, Bojana Oprijan, Jasna Kesić…) sa telefona sekretara redakcije pozvao Manojla Vukotića na njegov kućni broj (u to vreme je samo tako i moglo da se komunicira).

Razgovor sam zapamtio za čitav život, pa mi nije teško da ga ponovim: – Alo, gde si (glupo pitanje, jer sam ga dobio na kućni broj)? – Evo, kod kuće, gledam šta se događa!

Televizija Studio B je tog dana imala neku vrstu „odgođenog prenosa“, jer su ono što su snimili morali prvo da izmontiraju pa da puste, ali samo na osnovu njihovog herojskog izveštavanja nije mogla da se dobije prava slika događaja, o kojima zvanična televizija i radio nisu ništa govorili.

U nastavku razgovor sa Vukotićem: – I šta ćemo sad?! – Ništa, idemo kako smo se dogovorili u petak. Ja ću sad da pozovem ljude da pojačamo ekipu za sutra… – Nema šta da pojačavaš, ovde ti je pola redakcije. Ako si prošle subote hteo da napraviš vanredno izdanje zbog Plitvica, sada je prilika samo za nas… – Ne znam, nisam siguran… – Ja jesam i svi ljudi ovde su ubeđeni da treba to da uradimo.

Tada sam mu rekao da idem da ručam u „Grgeč“ i da ću oko 16:00 da pozovem da vidim da li je u redakciji. Ako do tada ne dođe, ja ću da napravim vanredno izdanje, ipak sam do pre nekoliko meseci bio šef Deska (neki misle jedan od najboljih u „Borbinoj“ istoriji). I još sam dodao: – Ti onda znaš šta to znači!

To bi značilo da on više nije glavni i odgovorni urednik, jer sam prema Statutu imao takva ovlašćenja u vanrednim situacijama. Manjo Vukotić je ozbiljno shvatio opasnost po svoju poziciju, pa se ubrzo pojavio u redakciji… Kolege su već pisale, svako iz svog ugla, pojavili su se i operativci za servise i fotografije, samo od najvažnijih urednika oko 17:00 nije bilo nikoga. Tada sam pozvao Grujicu Spasovića, u to vreme urednika subotnjeg dvobroja, koji se pojavio nešto pre 18 časova. Neću da grešim dušu, ali mislim da su se neki od urednika pojavili tek uveče…

Kad sam otišao u štampariju da najavim vanredno izdanje, sećam se da mi je Bane Filipesko rekao da oni mogu samo da nam štampaju beogradsko izdanje, jer im treba vremena da organizuju smenu. I još me je pitao zašto nismo kad smo znali šta će da se dogodi, „na vreme najavili vanredno izdanje za nedelju“. I to što smo 10. marta imali samo izdanje za Beograd, koje smo u nedelju doštampali i u broj od ponedeljka ubacivali kao poseban dodatak, svedoči o tome da nije bilo nikakvog unapred smišljenog plana i organizovanog rada.

Kad sam to saopštio Vukotiću, on je tada predložio da kad je sve tako vanredno, napravimo i presedan sa formatom, pa da veliki „Borbin“ format prepolovimo, sa čime sam se složio, kao i da crvena slova zamenimo crnim, kakva je „Borba“ poslednji put imala kad je umro Josip Broz Tito. To jesu njegove zasluge i to mu nikad nisam sporio.

Ostalo je istorija. Zbog tenkova na ulicama Beograda nas nekoliko kolega iz „Borbe“ smo mojim kolima otišli malo ranije, čak na Zvezdaru, gde smo u stanu Petra Lukovića, koji je tada bio u „Vremenu“ i naš istomišljenik, sačekali prve primerke vanrednog izdanja „Borbe“. To izdanje je sutradan razgrabljeno na kioscima, a red za kupovinu bio je od ulaza u zgradu do Vlajkovićeve ulice, pa je već iste večeri, posebno kad se pročulo da su „krenuli i studenti“ organizovana kolporterska služba u koju su se aktivno uključili mnogi službenici i novinari „Borbe“.

U mojoj kancelariji dok sam bio direktor stajalo je priznanje koje nam je dodelila „Slobodna Dalmacija“ kao „List godine 1991“, na koje sam ja selotejpom zakačio „foto-vest“ iz „Politike“ od 10. marta, kad je objavljena fotografija ulaza u „Borbinu“ zgradu i glupav komentar: „Dok su jake policijske i vojne snage morale da štite sve državne zgrade i institucije, samo je ‘Borba’ bila pošteđena rušilačkih nasrtaja podivljalih ekstremista“.