Počela je da curi stota godina od kako je 19. februara 1922. u Zagrebu izašao prvi broj lista "Borba". Dogodine ko živ ko mrtav, ali siguran sam da će se malo ko setiti da obeleži ovaj istorijski datum. Tim pre što ne verujem da će do tada preživeti ovo nedonošče koje se pod tim imenom švercuje u medijskom tramvaju, iz koga su se juče pozivali na "Borbine" svetle tradicije.

Pokrenuli su je komunisti, zabranjivala kraljevska vlast, u Užicu 1941. obnovili partizani, u socijalističkoj Jugoslaviji bila partijsko pa državno glasilo, krajem osamdestih i početkom devedesetih postala najsnažnije uporište tadašnje opozicije u Srbiji, uoči Nove 1995. oteli je julovci, sve što je u tom listu vredelo prešlo u „Našu borbu“, ukinutu zloglasnim Šešeljevim zakonom o informisanju, a posle Petog oktobra 2000. nova vlast nije imala ni volje ni snage da je obnovi. Praktično ju je pre desetak godina posle ‘privatizacije’ sahranio naš nekadašnji kolega Ivan Radovanović, povampirila se lane…

Pomenuo sam pre tri dana da je tekst Velimira Ilića o odluci koleginice Jelene Zorić da primi državni orden napisan u „duhu stare dobre ‘Borbe'“, prepoznajući onaj rukopis, onaj način razmišljanja, koji je omogućio da posle Devetog marta 1991. „Borba“ dostigne tiraž od 130.000 primeraka.

U „Borbi“ sam, od 1987. do 1993. bio zamenik šefa Deska, zamenik glavnog i odgovornog urednika i direktor, pa se i dan danas sa prijateljima koji su u tom periodu radili na drugom spratu „Borbine“ zgrade na Trgu Marksa i Engelsa (kasnije Nikole Pašića) rado prisećam tog perioda. Pri tome mnogi od nas citiraju našeg drugara Dušana Vujanića: „To je bila borba, sve ostalo je posao!“.

Pre četiri godine, na „Borbin“ 95. rođendan, napisao sam kako nam svima nedostaje „Borba# kakva je bila u vreme obnove višestranačja na ovim prostorima. Da zabeleži, da komentariše, da bude na licu mesta, da ima stav, da bude nepristrasna i otvorena tribina za ljude sa stavom…

Slušao sam svojevremeno na Zlatiboru legendarnog fotoreportera Miloša Cvetkovića i kolege Zorana Šaponjića, Cvijetina Milivojevića i Boru Solešu kako se prisećaju putovanja po redakcijskom zadatku iz godina kad su se „bitke na tlu Jugoslavije postale i oružane“ (po govoru Slobodana Miloševića na Gazimestanu 28. juna 1989.), ne samo svojih već i kolega Slaviše Lekića, Srđana Radulovića, Dragana Banjca, Perice Vučinića, Branislava Gulana, Milana Šutala… Tada su, uz „Cveleta“, Matiju Kokovića, Aleksandra Stankovića… nosili glavu u torbi da bi sa lica mesta izveštavali i slali slike o onome što se zaista zbivalo.

Vremenom su to postale anegdote, kao ona Cvijetinova kad je ratni komandant Trebinja pretio da će ih „pobiti kao izdajnike“, da bi posle nekoliko sati tiho priznao da čita samo „Borbu“!

Takva „Borba“, koju je obnovio i na novi put izveo legendarni Stanislav Marinković, ipak ne bi bila moguća bez uporišta u njenoj tradiciji, o čemu svedoči i naslovna strana od 9. januara 1929. godine. I koja bi, by the way, sa tim velikim crnim naslovom „Diktatura!“ mogla da se komotno pojavi ovih dana.

Zato već godinama imam utisak da takav oslonac, kakav je bila „Borba“ u svojim najboljim godinama, nedostaje i mnogim mladim ljudima, ako ne po godinama ono duhom, koji ovih dana po društvenim mrežama komentarišu aktuelna politička zbivanja. Mi, stariji, imamo pravo da od svoje životne borbe čuvamo samo anegdote, ali nove generacije ne bi smele da se zadovolje time što će im se kompletna „borba“ svesti na aforizam, tvit, post ili nešto slično.

U „Borbu“ sam primljen krajem 1987. godine, kad su na konkursu za „urednike – komentatore“ primljeni i Dragoljub Žarković, Mirko Klarin i Nenad Briski. Njima trojici je posao postao nepodnošljiv u „Politikinoj“ kući, a meni u redakciji „Duge“.

Bio je to drugi talas jačanja redakcije, pošto su prethodno iz „Večernjih novosti“ prešli Manojlo Vukotić, Đuro Bilbija i Gordana Logar, iz omladinske štampe Milomir Kragović, Radivoj Cvetićanin i Grujica Spasović, da bi se nešto kasnije maltene cela redakcija „Omladinskih“ (Božidar Andrejić, Miroslav Kos, Slaviša Lekić, Mirko Mlakar, Zdravko Huber, Zoran Pavić, Dragan Bisenić…) prelila u „Borbu“…

Trend je nastavljen i tokom devedesetih, kad su Sandra Radovanović, Marina Grihović, Miroslav Mikuljanac, Svetlana Zelenbaba, Perica Vučinić, Vesna Radivojević, Sofija Kordić… u jednom velikom talasu zapljusnuli redakciju „Borbe“ mladošću, talentom i lepotom. „Borba“ je u tih nekoliko godina bila jedan veliki dragstor, jer su dolazile koleginice i kolege iz gotovo svih medija kojima je u tamošnjim redakcijama uskraćeno ne samo pravo na rad već i da misle svojom glavom.  Uz uzvinjenje ako sam nekoga zaboravio, pomenuću samo Slavka Ćuruviju, Gordanu Sušu, Mirka Đekića, Duška Bogdanovića, Cvijetina Milivojevića, Nadeždu Gaće…

Sve je to uticalo da su i ljudi koji su već bili u redakciji prihvatili Marinkovićev način razmišljanja i rada, pa bi bilo nepošteno ne pomenuti trag koji su u tom periodu ostavili Veselin Simonović, Ivan Torov, Jovan Radovanović, Đoko Kesić, Velimir Ilić, Bojana Oprijan, Jasna Kesić, Vlada Stanković, Zaga Milošević, Ratko Ličina, Zoran Mandžuka, Nikola Burzan, Momčilo Đorgović, Seada Vranić, Dragan Belić…

Znam da mi tekst pomalo liči na „platni spisak“, koji sam, kao direktor, potpisivao skoro tri godine, ali ovo navođenje mnogobrojnih imena može se posmatrati i kao neka vrsta amaneta, pomalo i pozivnice da stoti rođendan „Borbe“ obeleže oni koji na to imaju najveće pravo.

Znam da će biti i onih koji će reći da meni tamo nije mesto, pa bih ovom prilikom u svoju odbranu da napišem nešto o čemu sam pisao pre dve godine. Da nije bilo neuspelog koncepta privatizacije „Borbe“ (1991) ona nikad ne bi dospela u ruke novosadskog trgovca Dušana Mijića i za to zaista snosim određenu odgovornost. Ali, opet da nije bilo Mijića, teško da bi, posle nasilnog i nezakonitog upada julovskog tandema Ivan Marković – Dragutin Brčin u redakciju „Borbe“ (1994), bila pokrenuta „Naša borba“, (1995). Da nije bilo „Šešeljevog zakona i informisanju“, koji je konsekventno provodio tadašnji ministar Aleksandar Vučić (1998), ne bi bila ugašena „Naša borba“. A da je bilo više razumevanja i zahvalnosti petooktobarskih pobednika i njihovih čauša (2000-2001), ne bi „Borba“ bila još jednom sasvim pogrešno privatizovana (2008) i do kraja rasturena (2009) i ne bi se u njenim prostorijama danas pravio „Srpski telegraf“!

Kad je u proleće 2019. Mirina i moja najstarija unuka Tamara pošla na poslednje putovanje pre početka studija, čak u Pariz i Diznilend („čak“, gledano iz Melburna), deda k’o deda, dao joj je nešto evropskih para da tamo kod Ajfelove kule popije kafu u „njegovo zdravlje“. U znak sećanja na moj trodnevni boravak u Parizu (by the way, i jedini), u novembru 1992. godine, kad sam sa Borisom Vukobratom i firmom „Copechim“ pregovarao oko pokretanja izdanja „Borba international“, pa nisam stigao da vidim ni jednu od atrakcija „grada svetlosti“.

Taj ugovor me je kasnije koštao mesta direktora Deoničarskog društva „Borba“, a njegovo nesprovođenje u život ostavilo je tada jedini dnevni opozicioni list u Srbiji bez značajnog priliva sredstava, što bi kasnije moglo da pomogne da se urednici i novinari „Borbe“ lakše odupru i miloševićevsko-julovskim napadima i manipulacijama nekih njenih „deoničara“.

Danas, kad su građani Srbije u mišjim rupama i kad više niko ne zna kako da podigne glas protiv najgorih naslednika te (tada smo mislili) najgore vlasti, siguran sam da bi im stara dobra  „Borba“ bila dragocen saveznik!

***
Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram