Piše Ivan Mrđen: „Bejbi, nema problema, rešićemo!“

Prvi glavni i odgovorni urednik i jedan od vlasnika i osnivača lista „Danas“, moj prijatelj Grujica Spasović preminuo je u 70 godini, posle duge i teške bolesti.

Najgora vest je, na žalost, očekivana, jer su još u četvrtak ujutru, dok smo sa Novog groblja ispraćali Dušana Mitrovića, direktora “Dan Grafa” i takođe jednog od osnivača i vlasnika lista “Danas”, na pitanje “kako je Gruja” svi samo uzdisali i nemoćno slegali ramenima.

Poslednji put smo se sreli krajem prošle godine, kad sam ga jednog lepog jesenjeg dana posetio u bolnici na Bežanijskoj kosi, pa smo dugo sedeli u dvorištu i vrteli uspomene na kolege, prijatelje i zajednička životna i profesionalna iskustva.

Naš kolega Mihajlo Kovač je juče napisao da je Grujica “uprkos svim terminološkim novotarijama vremena koje nas je zadesilo, ostao veran antifašizmu i nacionalnoj toleranciji, pa je tako mnoge žustre rasprave umeo da završi pokličem: Smrt fašizmu!”

Meni se opet čini da je podjednako važno da u ovoj prilici pomenem jednu anegdotu iz avgusta 1985. godine. “Bejbi, nema problema, rešićemo”, rekao je Grujica, tada glavni i odgovorni urednik “Duge”, sjajnom tehničkom uredniku ove revije Branku Petroviću, kad su, pred sam početak štampe, ustanovili da imaju ukrštene reči za novi, ali ne i rešenje iz prošlog broja. Iskusni urednici znaju da se enigmatičarima ne sme podvaljivati, pa su njih dvojica satima rešavali skandinavku, koju je sastavio neprevaziđeni Branko Polić (1953 – 2010), jedan od osnivača i prvi predsednik Enigmatskog saveza Srbije. Klinci bi to danas “očas posla” izguglali, ali Grujica je ipak morao da u dva noću pozove Branka i pita “majke ti, koja ti je to reka sa šest slova u Indoneziji”. On je jednostavno umeo da u svakoj situaciji nađe način kako da od “nema problema, rešićemo” stigne do konkretnog rešenja!

Ne postoji kolega sa kojim u radnoj knjižici imam maltene iste pečate i toliko godina koje se “preklapaju”, kao sa Grujicom Spasovićem. Obojica smo primljeni za pripravnike u “Večernje novosti” krajem 1973. godine, na čuvenom konkursu za mlade talente koji je vodio legendarni Jug Grizelj. Grujica je za sva vremena zapamtio i rado prepričavao jedan detalj pre testiranja u velikoj sali na šestom spratu “Borbine” zgrade, kad je Jug pročitao pet, šest imena i rekao: “Možda ćete vi biti sjajni novinari, ali za vas su intervenisali sa raznih mesta i ja ne želim da na taj način ugrožavam šanse ostalih kolega i značaj ovog konkursa.”

Obojica smo počeli u Beogradskoj rubrici. Grujica je bio favorit urednika Miće Bogdanovića, a mene je zaista volela njegova zamenica Daška Žegarac, tako da nisam odmah najbolje razumeo nešto što mi je već posle nekoliko meseci pripravnikovanja rekao poznati novinar Pavle Pavlović: “Sine, ovo su sve kandidati za novinare, a vas dvojica ste pripravnici za glavne urednike!” Bilo kako bilo, od petnaestoro “pobednika” tog konkursa, čak trinaestoro je čitav radni vek provelo u “Novostima”, samo smo Grujica i ja otišli da “Pajino proročanstvo” ostvarujemo na drugim mestima.

I to istog dana, 1. marta 1979. godine. Grujica je prvo imenovan za zamenika, a ubrzo je postao i glavni i odgovorni urednik „Omladinskih novina“, glasila Saveza socijalističke omladine Srbije, koje su za njegovog vakta preimenovane u „Omladinske“, kako su ih svi prepoznavali i uvažavali. Ja sam iz sportske rubrike „Novosti“ otišao u kabinet predsednika Savezne konferencije SSRNJ, a prvi pojas za spasavanje od jalovog kancelarijskog posla bacio mi je upravo Grujica, pruživši mi priliku da narednih godina uređujem sportsku stranu u njegovim novinama.

Dug sam delimično vratio zanimljivim stranicama i sagovornicima, a mnogo više strpljenjem da radim sa početnicima, prepoznajem i podstičem talente i stvaram novinare, od kojih su neki, posle „Omladinskih“ napravili značajne karijere, poput Slaviše Lekića, Miroslava Kosa, Zorana Pavića, Marice Malešević… Time sam doprineo sjajnom postignuću Grujice Spasovića i njegovih novina, iz kojih su ponikli ili su u njima stasali i Branka Krilović, Biljana Grozdanić, Mirko Mlakar, Dragan Bisenić, Zdravko Huber, Milan Bečejić, Zoran Medved, Saša Vučinić, Miodrag Pepić, Mirjana Bobić… neka mi oproste svi koje nisam pomenuo.

Kad je početkom 1984. godine Grujica imenovan za glavnog i odgovornog urednika dvonedeljnika „Duga“, čiji su osnivači bili BIGZ i Republička konferencija SSRN Srbije, usledila je druga njegova ponuda, koju nisam mogao da odbijem. Tako sam u avgustu iste godine primio prvu platu kao njegov zamenik. Ne znam da li to priča za istoriju novinarstva, tek ova revija je pod Grujičinim vođstvom utrostručila tiraž i postala jedan od najpoznatijih polemičkih poligona u tadašnjoj Jugoslaviji.

Ostalo je zapamćeno njegovo umeće da sačuva i aktivira stare saradnike, ali i okupi nove, od mlade garde iz omladinske štampe do pravih novinarskih veličina, ne samo iz Beograda. To nije prošlo nezapaženo u slobodnomislećoj javnosti, ali i u onim dogmatskim krugovima, koji su polako raščišćavali medijsku scenu Srbije za svevlašće Slobodana Miloševića, pa je početkom 1987. na jednoj sramnoj sednici Sekcije za informisanje RKSSRNS, tandem Savo Kržavac – Vojislav Mićović, potpomognut tada mladim aparatčikom Ilijom Rapajićem (kasnije imenovanim za glavnog i odgovornog urednika „Duge“) pokazao Grujici baš pravi crveni karton!

Grujica je kasnije govorio da će jednog dana objaviti knjigu o tim događajima, prvenstveno zbog uverenja da su Ivan Stambolić i ekipa koja je kasnije poražena na čuvenoj Osmoj sednici CK SK Srbije, prvu veliku grešku napravili kad nisu odlučnije podržali ne toliko njega lično, koliko njegovu „Dugu“ kao preteču nezavisnih medija u Srbiji. Ja sam, ako mu bude zatrebalo za taj naum, sačuvao beleške sa te sednice, iz kojih prepisujem zamerke kao što su „uređivačka politika koja protivreči politici SKJ“, „neprihvatljiva polemika Dimitrij Rupel – Ljubomir Tadić o odnosima Srbije i Slovenije“, „čudne rehabilitacije političara i umetnika (Dragiša Vasić, Vice Vukov)“, „odbrana Mome Kapora posle četničkog piknika u SAD“, „najblaže rečeno čudan intervju sa Kočom Popovićem“, sve do neprihvatljivih sadržaja u satiričnoj rubrici „Duga iza oblaka“ (pesme Rastka Zakića i Bore Đorđevića)…

Bilo je sasvim prirodno što smo se obojica, istim redom, prva Grujica a potom i ja, našli u redakciji „Borbe“, u ekipi koju je okupio Stanislav Staša Marinković. „Ono je bila Borba, sve ostalo je posao“ – rekao je jednom prilikom naš prijatelj Dušan Vujanić, što ću veoma često citirati kao najbolju definiciju svega što smo u tih nekoliko godina, pa i kasnije posle Stašine prerane smrti, svi mi radili i uradili u „Borbi“.

Putevi su nam se privremeno razišli u martu 1993. godine, kad sam ja imenovan za direktora NP „Vreme“, a „Grujica“ ostao u „Borbi“ do sramnog preuzimanja ovog lista od strane julovskog tandema Dragutin Brčin – Ivan Marković. Nakon toga sa većinom kolega prelazi u “Našu Borbu”, a dve godine kasnije učestvuje u osnivanju “Danasa”, u kojem je glavni urednik od prvog broja, objavljenog 9. juna 1997. godine

Nekoliko meseci ranije Grujica me je po treći put ubacio u ring, ponudivši mi mesto zamenika glavnog i odgovornog urednika. Nije toliko važno što smo se nekoliko meseci kasnije razišli, ostaću mu zauvek zahvalan za tu priliku, ne samo da se vratim u novinarstvo (u “Vremenu”, a kasnije u preduzeću ABV group bavio sam se menadžerskim poslovima), već i da ovladam novim tehnologijama i pripremim se za sve što me je kasnije čekalo u “Našoj Borbi” i “Blicu”… Nešto o tome moj prijatelj je pisao u knjizi „Danas, uprkos njima“ (u izdanju Dan Grafa), opisavši prvih 1.000 dana rada lista “Danas”.

Da pomenem i to da je Grujica Spasović iz “Danasa” imenovan za ambasadora Srbije u Bosni i Hercegovini, pa se potom vratio u “Danas” u kojem se poslednjih godina bavio izdavačkom delatnošću. Knjigu o “Dugi” nikad nije objavio!