Piše Ivan Mrđen: BBB…

Društvo 30. dec. 202007:57
Podeli:
Ivan Mrđen Foto: privatna arhiva

Srbija, priča prva, objavljena 25. jula 2016. godine: „U gostima nam nekoliko dana bili Melisa i Darek Radecki iz Sidneja, prijatelji Mirine i moje najstarije ćerke Milene, koja sad živi u Australiji, zadnja pošta Melburn. Beograd ih osvojio na prvi pogled, ali mi zanimljivo bilo Darekeovo zapažanje: 'Kod vas na svakom koraku backery (pekara), betting (kladionica) i bank (banka). Sve u svemu, bad!' Prevod nije potreban.“

Srbija, priča druga, pre desetak godina: Moj drugar iz studentskih dana Milan Jovanović govorio je da burek treba kupovati isključivo u novim pekarama: „Bude tako dve, tri nedelje odličan, unutra sira taman, meso bez proprženog luka, kore lepo ispečene, meke i pri obodu, u početku ide na merenje a ne na one glupe ‘četvrtke’, prodavačice ljubazne, obavezno spakuju i salvetu, jogurt hladan…“

„Joleta“ nisam video godinama, iz te ekipe više nema Tike Uroševića, „Caleta“ Genića, od ove godine ni Dragoljuba Žarkovića, a kad smo se poslednji put sreli zahvalio mi se što sam o ovom njegovom običaju svojevremeno pisao u novinama, pa je to posle sačuvano u mojoj knjizi „Sa Beogradom na Ja“. I dodao da bi na sličan način trebalo posmatrati i političke partije: „Kad se pojave sve divno i krasno, a ubrzo shvatimo da nam ne prodaju ni prazan burek, već samo mas’an papir!“

Srbija, priča treća, pre desetak dana: U našem kraju, između „Aviv“ parka i okretnice autobusa na vrhu Ustaničke, u krugu prečnika od tri stotine metara, otvorena je jedanaesta pekara.

Srbija priča četvrta, juče: Na okretnici svečano otvorena nova ekspozitura kladionice „Soccer“. Moj prijatelj Zoran Vujetić, jedan od pionira u ovoj branši (čuvena kladionica „Omega“, sa blokčićima i indigom za ispisivanje tipova), dočekao da ugosti komšije i stalne mušterije u novom ambijentu, uz hostese, vaučere, ketering i balone… Dvadesetdva televizora za praćenje utakmica i igara, posebna prostorija za aparate, sve u mermeru, moderno, svetlo, čisto, klimatizovano…

Kad je „Vuja“ počeo da radi u „Socceru“, delio je prostor sa čuvenim kafićem „Cvet“, iz koga sam u gorepomenutoj knjizi sačuvao desetak „bisera“, za koje sam uveren da nisu samo lokalno nadmudrivanje dokonih komšija. Onda su se pre mnogo godina razdvojili, da bi sada čitav prostor pripao samo – kladionici. Došlo tako neko vreme da ni kafići ne mogu da opstanu!

Brza hrana i brza zarada kao simboli opšteg propadanja, plus brzi krediti iz kojih se sve to „finansira“, eto nas opet na početku. BBB… Život nam svakog dana prelazi „iz dvojke u keca“, ali šta nam to vredi kad smo u „fiksu“ pogrešno tipovali!

Komentari

Vaš komentar