Diskriminacija na tržištu rada i to posebno diskriminacija žena, jedan je od ključnih problema koji će se naći i u našem godišnjem izveštaju, objašnjava za Nova.rs poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković u pauzama Kopaonik biznis foruma.

Janković je vodila panel o rodnoj ravnopravnosti kao preduslovu za održivi razvoj, koji je bio vrlo slabo posećen.

Nova.rs: Na samom početku panela primetili ste da je jako malo prisutnih, posebno muškaraca. Da li vas je to razočaralo?

Brankica Janković: Nije me razočaralo i nije me frustriralo, jer kvantitet ne znači ni kvalitet ni značaj teme. Konstatovala sam na početku da bi bilo bolje da je više muškaraca čulo ovu priču i da su videli ekonomsku perspektivu ovog pitanja. Nije to samo “moderno” pitanje muško-ženskih ondosa, koje se često u javnosti koristi da se banalizuje pitanje rodne ravnopravnosti, to je daleko više od toga.

Ovde sam čak čula i podatak da se dve trećine nezaposlenih neće nikad zaposliti jer ne žele da rade. Mislim da to nije tačno. Među te dve trećine je veliki broj žena. Te žene kažu – mi želimo da radimo, ali nam je potrebna podrška da izađemo na tržište rada, jer smo proveli veliki broj vremena u neplaćenom radu.

Kakvi su sve poblemi žene koja je provela vreme u neplaćenom radu? To se ne pominje toliko često u javnosti. Ko su te žene?

Žena koja je provela vreme u neplaćenom radu na selu baveći se poljoprivredom, spajajući često kraj sa krajem, brinući istovremeno o deci, to su žene koje kada ustanu ujutro prvo urade sve obaveze kod kuće, pa se onda pozabave svojom decom, pripreme ih za škole i vrtiće, pa krenu na njive, kuvanje ručka… Da li vi znate kakav je radni kapacitet jedne takve žene?

Ali ona mora da izađe pred poslodavca, da se pripremi za razgovor, nije to jednostavno, jer ste živeli neki drugi život. Mi o tome uopšte ne vodimo računa. Nedavno sam bila na jednom skupu gde se prepričavalo kako poslodavci traže radnike, pa je neko iz službe za zapošljavanje rekao: “Imamo žene, ali one mogu da rade samo pet-šest sati“.

Zašto žene mogu da rade „samo“ pet šest sati? Zato što i dalje nose veliki teret rodne neravnopravnosti u patrijarhalnom društvu. Neka od njih se brine i neguje stare roditelje, ili roditelje svoga supruga ili partnera, ili brine o deci koja nisu još odrasla, zato može da radi samo pet-šest sati. Ovo je jedno vrlo ozbiljno ekonomsko pitanje, posebno u trenutku kada imamo sve manje radno sposobnog stanovništva.

Preporuke za poslodavce

Potrebno je da se još ojačaju svi mehanizmi zaštite od diskriminacije. Važno je da kontinuirano slanje poruka da je diskriminacija zabranjena, da svi istinski imamo jednake šanse. Takođe je važno da se ova poruka šalje i kroz poštovanje naših rešenja o slučajevima diskriminacije, odnosno da postoji obaveza da ono na šta smo ukazali otkloni, da imamo jasnu i glasnu sudsku odluku i sankciju za kršenje prava.

Trebalo bi da se ojača inspektorat za rad, koji takođe ima ograničena ovlašćenja. Nama se dešavalo da i kada slučajevi kršenja radnog prava izađu u javnost da poslodavci nastave sa tom praksom i idu korak dalje, jer misle da im se ništa neće desiti ako prekrše nečije pravo i da su oni nedodirljivi, kaže Janković.

Šta je to što svi poslodavci treba da znaju kada je u pitanju rodna ravnopravnost?

Ne treba mi da budemo dekoracija, nego da se čuje ženska perspektiva. Na panelu o digitalizaciji su, na primer, svi učesnici bili muškarci. Nije poenta dovesti samo ženu u prostoriju, pitanje je teme. Hajde da stvorimo okruženje da čujete o svakoj temi žensku stranu priče. Recimo, o bezbednosti, nije bezbednost samo muška stvar, ona se tiče svih građana i građanki.

Da ne pričamo o tome da je, nažalost, poremećena demografska struktura, i možda zbog većeg emigracionog salda mušakraca i produženja životnog veka, koji je i dalje nešto duži kod žena. Dakle, mi moramo da vodimo računa da nikako ne smemo da isključimo žene polovinu našeg stanovništva iz bilo koje teme i odluke.

Kod nas i dalje na jedan vrlo instančan način funkcioniše patrijarhalni obrazac ponašanja, o čemu svedoči izuzetno veliki broj slučajeva porodičnog nasilja. Pogledajte šta se dešava na javnoj sceni, na koji način su recimo u medijima prikazane žene, kako se sofisticirano marginalizuju i svode na objekat. Mnogo toga je pred nama što treba da se uradi da napravimo jedan kulturni obrazac.

Vaša kancelarija priprema godišnji izveštaj koji predajete parlamentu. Šta su ključni problemi koji će se naći u njemu?

Nažalost, u ovom izveštaju ostaće ono što su i dalje prilično veliki problemi, a to je diskriminacija žena na tržištu rada, i to kako kada treba da uđu na tržište, tako i tokom čitavog trajanja njihovog radnog veka, jer često dobijaju niže plaćene poslove nego muškarci. I dalje su česte situacije da postoji rodni jaz u platama za rad iste vrednosti. Potom, diskriminacija invalida na tržištu rada, i u poslednje vreme, diskriminacija na osnovu starosne dobi, kako mladih do trideset godina, tako tako i starijih od 50 godina.

To će i dalje biti glavne teme u našem izveštaju. Nije ni logično da se to promeni za godinu dana ili dve. Ozbiljne promene se mogu desiti samo na duži rok. Mi se uvek trudimo da pokažemo i određenu dozu optimizma i u izveštaj stavimo i ocene pozitivnih koraka koji su urađeni, jer mislimo da je važno da na taj način podstaknemo ljude koji pokušavaju nešto da urade i promene.