Nastavnica koju je premijer optužio da mu je sina naterala na protest: Da, mislim da je „trpilo“ puklo

Kako piše Danas, Danijela Grujić je to, međutim, demantovala, naglašavajući da nije ni znala da sin premijera ide u gimnaziju u kojoj predaje, kao i da mu ona ne predaje.

Optužbe premijera Miloša Vučevića da je profesorka Grujić naterala đake Gimnazije Jovan Jovanović Zmaj da se pridruže građanskoj akciji, Zastani Srbijo, dogodile su se prošle nedelje, kada se sagovornica Danasa našla na udaru prorežimskih medija i tabloida.

Komentarišući to što je profesoru Univerziteta i poslaniku Skupštine Vojvodine, Radivoju Jovoviću određen pritvor od tri meseca zbog navodnog napada na policajca, sagovornica Danasa kaže da je u uslovima ključajuće političke krize ipak krajnje nedostojan čin režima jer kukavički uklanja silom ljude sa ulice i sasvim je moguće da je upravo patentiran novi metod represije nad istaknutim opozicionarima za naredni period.

– Da ne govorimo o tome da je reč o univerzitetskom profesoru, čime se još jednom potvrđuje nipodaštavanje školstva, sada visokog. Ali bestidnosti tu nema kraja jer, koliko se do sada pokazalo, Radivoje Jovović nije i fizički nasrnuo na službeno lice, pa je opšti utisak da je izrečena sudska mera neodmerena i neumerena, odnosno da je politički dirigovana.

I Vas je vlast nedavno označila kao nekoga ko je naterao sina premijera na protest. Kako ste se osetili nakon takve optužbe, s obzirom na to da ste rekli da njegovog sina niti poznajete ste mu profesorka?

– Teško je rečima opisati taj intenzivni osećaj ljutnje i neverice prvih momenata kada ste pod udarom nanete nepravde. Pod teretom tabloidnog blata ova bezumna optužba koja dolazi od vrlo moćnog i uticajnog čoveka uperena je u stvari najvećim delom protiv narastajućeg nezadovoljstva među mladima. Njegova najubojitija oštrica, s obzirom na podignutu hajku, trebalo je verovatno da bude upravo ova optužba. Valjda se očekivalo da javnost u to poveruje i da sve utihne, da se profesori i učenici prepadnu. U pokušaju da se stane na put sećanju i saosećanju, odavanju pošte stradalima u prvonovembarskoj novosadskoj tragediji u jednom danu je pokrenuta režimska operacija protiv profesora i učenika širom zemlje. I taj pritisak danima već traje. Dakle, u pitanju je rešenost da se represijom zastraši jedan veliki državni sistem koji je tišinom progovorio o istini.

Da li se plašite da bi nešto ružno i loše moglo da vam se dogodi?

– Imam utisak da je ovde puno toga nalik Sokratovom slučaju, opet se na svojevrsan način dovodi u pitanje da li filozofi kvare omladinu. I kao u njegovom slučaju reći ću da istinsku lepotu življenja ništa ne može zaista pokvariti jer je ona duševna. Ružni i loši događaji su sastavni deo života kao i lepi i dobri, a na pokretnoj traci vremena oni svi zajedno prolaze. Šta će od toga suštinski uticati na vas, na to što jeste, je ono oko čega treba biti zabrinut, pre svega stvari koje nam prigovara naša vlastita savest. Mislim da to ovo nije.

Kakva je situacija u Vašoj školi danas, nakon takvog targetiranja? Kako se ostali profesori ponašaju prema vama?

– Primetna je vidna uznemirenost i među profesorima i među učenicima u gimnaziji. S te tačke gledišta mi je veoma žao što smo u vrtlogu ove režimski dirigovane političke zloupotrebe mirnog i dostojanstvenog odavanja pošte stradalima na železničkoj stanici u našem gradu. Deca bi posebno trebalo da budu zaštićena od ovakvih stvari. Da ne spominjemo koliko to sve remeti poslednje nastavne sedmice prvog polugodišta, proces učenja i ocenjivanja.

Dugogodišnji dobri kolegijalni odnosi osnova su razumevanja i prevazilaženja ovakvih situacija čak i ako postoje različiti ili suprotni stavovi. Ne kažem da je lako, ali može biti i lekovito kao proces unutrašnjeg sazrevanja međuljudskih odnosa. O svojim kolegama mogu da kažem zaista samo sve najbolje.

Imate li, odnosno delite li utisak dela javnosti da je ova pobuna protiv režima nezaustavljiva i da će dovesti do željenog ishoda sa stanovišta kritičarke vlasti?

– Da, mislim da je „trpilo“ puklo, da ga je novosadska nadstrešnica dokusurila. I pored učestalih, da ne kažemo svakodnevnih, scena nemira na ulicama, nadam se da će pravac promena u Srbiji ići ka demokratskim izbornim procedurama uz prethodnu značajniju korekciju izbornih uslova. To je od najveće važnosti, jer nije u pitanju samo smena ove kriminalno-korumpirane vlasti po svaku cenu, posebno ne sa ugrožavanjem života i zdravlja građana, već i očuvanje slabašnih tekovina demokratske kulture radi dalje budućnosti zemlje. Vlast bi trebalo da shvati da je to najviši interes države pred kojim svi moramo zastati i priznati pravo građana da odlukom na fer izborima uvedu zemlju u jedno uređeno stanje.

Kako vidite studentsku pobunu i blokadu pojedinih fakulteta?

– Nikada nisam poverovala u priču da su naši studenti nezainteresovani za sudbinu zemlje, za tragično urušavanje njenih demokratskih tekovina. Pa ja ih svake godine ispraćam sa kolegama iz gimnazije na studije i dobro znam i kakvi su i koliko mnogo mogu. Ovih dana evociram kao i mnogi iz moje generacije sećanja na naše studentske proteste i blokade 96/97 i evo malo manje od trideset godina posle vidim ponovo jednu studentsku snagu i odlučnost da se zemlja menja. Tako poletno, tako zanosno širenje studentske pobune daje novu snagu i nama puno starijima da budemo uz našu mladost, budućnost s punim pravom pripada njima. To prepoznaju sada i srednjoškolci i sve češće i osetnije učestvuju u ovom buntu mladih.

Zajedno sa par opozicionarki i opozicinara ste štrajkovali glađu nakon krađe izbora u decembru prošle godine. Vidite li takav čin kao uzaludan, imajući u vidi aktuelno stanje?

– S obzirom na založeno zdravlje moglo bi se pomisliti da je to bilo previše, da je bilo uzaludno. Ali sada pogledajte stvari na ovaj način, mi smo od tada gotovo svi stupili na tlo bezrezervnog otpora propasti naše zemlje. Više ne postoji kalkulacija, ne postoji nazad. Sloboda je ispred nas, a za nju, za to za šta smo zbog nje spremni u Evropi su prvi put čuli od nas poslanika koji smo pre godinu dana štrajkovali glađu. I upravo je u svetlu sadašnjih događaja naš poslanički štrajk glađu zasijao punim sjajem, sjajem nesebične žrtve, odlučnosti, potvrđivanja političkih i uopšte životnih uverenja spremnošću da se iza njih stane i svojim životom i zdravljem.

Hoćete li nastaviti da se pridružujete pobuni i podsetićete na nju i kao profesorka filozofije i kao političarka?

– Kao profesorka, što sam pre svega, pobuđujem učenike na samostalnost i kritičnost i podržavam ih u njihovoj potrazi za boljim svetom, za aktivnim stavom, što činim bez i protivno indoktrinaciji, što znači i bez političkog uticaja. Znam da učenici gledaju na nas profesore i kao na svoje uzore, to je neminovno, ali ih uvek opominjem da sami pronađu svoja životna uverenja i stoje iza njih. A kao učesnik političkih događanja dajem sve od sebe da uspemo, da povratimo demokratski karakter našoj državi i ponovo obnovimo naše institucije sa takvim mehanizmima koji će biti brana novim retrogradnim procesima u našoj zemlji.

Možete li nam preneti utiske iz učionice, kako mladi razmišljaju u odnosu na društveno političke prilike?

– S obzirom na uzdržavanje od razgovora o aktuelnim društveno-političkim pitanjima u zemlji, mogu svedočiti samo o utiscima povodom razmatranja prošlih istorijskih situacija i odnosa koji učenici imaju prema istoriji filozofsko-političkih ideja. Najsnažniji utisak mi je svakako nezadovoljstvo mladih zbog potcenjivanja njihovih političkih shvatanja i sposobnosti rasuđivanja u periodu kada oni ispoljavaju snažan interes za celinu stvarnosti, pa prema tome i za politiku. Zbog toga često od mladih s pravom čujemo da kažu „I mi se pitamo“.