“Kad se rasprsla raketa pred mojim očima, rekla sam - to je to, ja odoh”: Ivana je pobegla od rata na Bliskom istoku i vozila 3.000 kilometara od Iraka do Beograda

Rat na Bliskom istoku ušao je u 20. dan. Situacija je jeziva i izaziva zabrinutost celog sveta, a ne samo ljudi koji tamo žive i njihovih porodica koji brinu za njih. Tamo je do skoro živela i Beograđanka Ivana. Međutim, uplašena za svoju bezbednost, odlučila je da se vrati kući, kod svoje porodice koja je danonoćno brinula za nju.

A pošto su letovi u Iraku odavno obustavljeni, odlučila je da krene automobilom sa svojim kucama.

Za Nova.rs priča o situaciji koja vlada u Erbilu, u gradu u kom živi, a koji je zatvorio sve škole i vrtiće zbog ratnog stanja.

“Ovo nije ratno stanje kakvo je bilo u Beogradu, ne može da se uporedi s tim. Mislim na grad u kojem ja živim. Ja vidim da svakodnevno lete letelice iznad kuća i zgrada i svako malo nešto padne. Logično da to izaziva jezu i brigu kod ljudi. Međutim, nema tih slika rata, nema vojske i policije na ulicama… Ništa za sada. Ali ja nisam mogla da ostanem i čekam da se situacija smiri”, priča nam Ivana.

Jedina opcija automobil

Jedina opcija bila je da na put krene automobilom, pošto je aerodrom uveliko zatvoren.

“Ja sam se za sve ovo pripremila jer mi je sve ukazivalo da će do ovoga doći. Školski raspust je počeo ranije, počeo je njihov Ramazan, tako da se osećala ta negativna atmosfera u vazduhu i okolini. Taj prerani raspust 1. marta mi je izazvao sumnju da će se možda nešto zakomplikovati u narednom periodu. I već tada je trebalo da pođem na put, a ne da čekam”.

Čekala je, kaže, njen rođendan, 10. marta, kako bi ga proslavila s drugaricama.

Ipak, do toga nije došlo pošto je već sve bilo zatvoreno i okupljanja nije bilo.

A kada se ujuturu, na dan njenog rođendana, rasprsla raketa u vazduhu, pred njenim očima, rekla je: “To je to, odoh”.

“Ta letelica, raketa, ne znam ni ja šta je, samo se tako raspršti i padne između kuća, zgrada, po ulici… Veče pre nego što sam odlučila da odem, sedela sam sa drugaricom na terasi i odjednom je nešto palo iznad moje zgrade, rasprštilo se. Čula sam pucanj. I pomislila sam, šta ako nešto padne na terasu… Nije prijatno, iako sam ja, kao i lokalno stanovništvo, donekle svesni da oni koji bacaju rakete, ne gađaju ljude. Oni ne žele da nas povrede, ali u tim situacijama se jednostavno desi. Tako da, škola ne radi, nema klijenata u fitnes centru, ne dolaze na časove, situacija je napeta… Tako da, odoh ja”.

Mislila je da će sa njom na put poći i njene dve drugarice koje su takođe iz Beograda.

Međutim, one su odlučile da ipak ostanu.

“One su i dalje u Iraku, u tom gradu. Ja se ne plašim ove situacije, ali uvek postoji ono ‘a šta ako?’ Možda da sam imala više posla, klijenata i obaveza, verovatno da bih se dvoumila. Ali kad se već sve tako namestilo, rešila sam. Tako da sam 10. marta krenula put Srbije i već 12. sam bila u Beogradu”.

Put bez problema

Put je prošao, kaže, dobro. Bilo je naporno voziti toliko, ali je pravila pauze, posebno zbog kuca koje je povela sa sobom.

“Prvi dan sam vozila 800 kilometara, drugi 1.200 i treći 1.000 kilometara. To je baš bilo onako iscrpljujuće. Htela sam da izazovem sebe i da pravim pauzice u kolima, ali mi je bilo žao kuca. Bile su mnogo umorne, tako da sam uzela hotel usput. I super smo prošle, na kraju”.

Kada će se vratiti nazad, ne zna. Sve zavisi kako se situacija na Bliskom istoku bude razvijala.

“Ne znam da li će oni da otvore školu ili će đaci nastaviti polugodište onlajn, pa tako do kraja godine, ne znam. Onda je svakako raspust. Tako da, meni ništa od toga ne ide u prilog jer ja sam u Irak otišla da bih radila i zaradila. Prijatelji mi kažu da se situacija pogoršala otkad sam otišla, pa je potpuno neizvesno šta će dalje biti”.

U planu joj se da pokuša nešto da radi u Beogradu, kad je već ovde.

“Za osam godina ovde se fitnes baš proširio, pa ću pokušati da pronađem posao možda kao frilenser, u nekim teretanama”.

U Irak otišla slučajno

Na pitanje otkud baš Irak, Ivana kaže da je dugo radila u Beogradu u jednom fitnes centru i onda je u nekom trenutku stigla ponuda za Irak.

“Vlasnik je želeo da proširi posao i da otvori teretanu u Erbilu. Ja sam odbila nekoliko puta da idem tamo, pošto je on slao trenere. I onda sam posle dve godine odlučila da ipak nešto promenim u svom životu. Jezik sam naučila, naučila sam i da radim sa raznim klijentima, zatim rehabilitacije i druge delove fitnesa za koje verovatno u Srbiji ne bih imala prilike”.

Što se tiče zarade, zadovoljna je životom u Erbilu.

“Erbil je bio jako skup, čak tri puta skuplji nego Beograd. Ali je sada jeftiniji za život. Beograd se mnogo promenio, poskupeo, zaista mi nije jasno kako ljudi uspevaju da se izbore sa svim troškovima i visokim cenama”, navodi ona.