4
Svedoci smo ovih dana da je centar Beograd okupiran grafitima i muralima osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića, a beogradske fasade su na udaru ekstremističkih desničarskih grupa gotovo svakodnevno. Za to vreme nadležni ćute na ovo sramotno veličanje ljudi pravosnažno osuđenih za genocid, a istovremeno Beograd se sve više pretvara u natpis "Ratko Mladić". Kakvu poruku država šalje "zidom ćutanja i nereagovanja", možemo samo da pretpostavimo.
Od Prve beogradske gimnazije, preko SANU, do običnih zgrada, beogradske fasade na meti su vandala gotovo svakodnevno, a ime Ratka Mladića i njegov lik ukazuje nam se u gotovo svim delovima Beograda. Ovo masovno ruženje Beograda posebno je došlo do izražaja poslednjih nekoliko dana.
Pored toliko istorijskih ličnosti i uzora koje naša zemlja ima ponudi, pojedinci iz našeg društva su odlučili da svojim sugrađanima i beogradskim gostima ponude ni manje ni više nego – genocid i ratni zločin.
Ne samo da je uništavanje fasada estetski ružno i bahato, već ako smo primorani na divljanje „Mladićevih fanova“, verujemo da u tom slučaju iz naše istorije imamo da ponudimo mnogo više pravih uzora za razliku od ratnih zločinaca, čija imena nam iskaču na svakom drugom-trećem ćošku u glavnom gradu Srbije.
Pa bi ti „muralisti“ ako zaista vole svoju zemlju i ako su, kako to navodno tvrde za sebe, patriote mogli da više promovišu srpske naučnike, umetnike, sportiste, kao i mnoge druge koji su svoju zemlju zadužili u pozitivnom smislu, a ne u vidu krvavih ratnih zločina i brutalnosti.
Međutim, važno je ukazati na dva aspekta u celoj priči, a to je reakcija države i šteta nastala divljanjem ovih, slobodno možemo reći, vandala.
Još mural u Njegoševoj na Vračaru je pre više nedelja pokazao da je iz perspektive države „neka grupa klinaca i desetine ekstremista“ jača od nje same, koja barem po definiciji, polaže pravo na monopol nad legitimnom upotrebom fizičke sile.
Na slučaju tog murala videlo se da država ne da nije u stanju da obezbedi stanarima da sprovedu odluke gradske inspekcije, nego je još na to ćutala i mural branila policijskim kordonima. Rat između ljubitelja murala ratnog zločinca i građana i aktivista koji se istom protive se tek zahuktavao i pretvorio u još malo pa svakodnevno „krečenje“ i „čišćenje“ zida vračarske zgrade.
Druga problematična stvar ćutanja države je simboličke prirode, a to je poruka koju šalje jedna država koja je kandidat za ulazak u Evropsku uniju i članica mnogobrojnih međunarodnih organizacija, dok se istovremeno deklarativno izjašnjava da je za mir, regionalnu stabilnost i pomirenje.
Nijedna od pobrojanih stvari sigurno se ne postiže time dok branite i slavite ljude koji predstavljaju sve suprotno od navedenog, odnosno čoveka umešanog u genocid i masovno ubijanje više od 8.000 ljudi u jednom mestu.
Zapitajmo se i šta država želi da poruči mladim generacijama kada se na zidovima beogradskih škola ispisuje nešto poput „Gimnazija Ratko Mladić“ i nakon toga osude političara nigde i samo jedan muk.
Kakva se poruka šalje i našim sunarodnicima u pojedinim delovima Srbije koji su pripadnici istog naroda koji je stradao od ruke ovog osuđenog ratnog zločinca koji je pred izvršenje monstruoznog dela u Srebrenici 1995. godine delio bošnjačkoj deci čokolade, a onda im ubio braću i očeve.
Zato i ne treba da nas čude poslednja upozorenja i međunacionalni incidenti, kao što je bio slučaj u Priboju, gde se predsednik Srbije Aleksandar Vučić pojavio kao navodni „spasitelj“ i mirotvorac, dok istovremeno nije sposoban da se reši „murala“ i na taj način zaustavi slavljenje ubijanja ljudi. Da li je predsednik Srbije onda zaista iskren kada tvrdi da je za mir i pomirenje ili je možda sve jedna lažna „fasada“?
Bivši komandant Vojske Republike Srpske Ratko Mladić sredinom prošle godine pravosnažno je osuđen pred Haškim tribunalom na doživotni zatvor zbog genocida i zločina protiv čovečnosti nad nesrpskim stanovništvom tokom rata u Bosni i Hercegovini.
Osim Ratka Mladića, Haški tribunal je za genocid u Srebrenici osudio još 13 bivših pripadnika policije i Vojske Republike Srpske. Na doživotni zatvor pravosnažno je osuđen i nekadašnji predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić.
Jedini zločin koji je pred međunarodnim i domaćim sudovima okarakterisan kao genocid jeste upravo ovaj u Srebrenici u kojem je ubijeno 8.372 ljudi.
Drugi važan apsekt priče o grafitima i muralima Ratka Mladića jeste šteta koju ove ekstremističke grupe egoistično, arogantno i bahato stvaraju svojim sugrađanima.
Svaka fasada koju uništavaju u Beogradu dovoljno govori i pokazuje koliko pomenuti ljudi zapravo mrze ovaj grad.
Šteta ne udara na džep vandala, već ide na račun svih stanara, koji su zbog tuđeg divljanja primorani da plaćaju krečenje fasada i uklanjanje murala i grafita.
Iako, stambena zajednica kao pravno lice ili profesionalni upravnik mogu da podnesu privatnu krivičnu tužbu zbog uništenja ili oštećenja tuđe stvari, oni bi morali da znaju identitet počinioca jer je mala verovatnoća da će policija ikada da utvrdi ko uništava beogradske fasade, čemu svedočimo već godinama jer je grafita gotovo sve više i više.
Dok država nastavlja da se pravi „slepa i gluva“, ali i „uživa“ u relikvijama krvave prošlosti, vi za to vreme strancima i gostima u Beogradu koji ovde ostavljaju svoj novac, ali i drugim sugrađanima, objašnjavajte da je Ratko Mladić „očigledno najveća srpska ličnost u njenoj istoriji“, jer sudeći po svemu ovome možemo zaključiti da „druge istorijske ličnosti i nemamo“.
Za to vreme dok veličamo ružne stvari prošlosti i živimo u našem „balonu“, ne treba da očekujemo da će mladi ostajati ovde ili se vraćati, već će zbog stalnog „življenja u prošlosti“ i tapkanja u mestu zapravo i dalje sve više bežati odavde. Poslednji koji ode neka ugasi svetlo!
Bonus video – Rasprava prolaznika i branilaca murala
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Facebook
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
